Борис Малагурски о актуелним питањима
За сајт Српска историја говори Борис Малагурски, српски и канадски филмски режисер, продуцент, сценариста, телевизијски водитељ и активиста

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА
-Како видите решење косметског проблема, где се српски народ угњетава пред очима ,,демократске“ Европе?
Решење је јасна национална стратегија која подразумева дефинисање нашег циља и финансирање активности које воде ка остварењу тог циља. Сматрам да циљ треба да буде реинтеграција Косова и Метохије у уставно-правне оквире Републике Србије и редефинисање односа између Срба и Албанаца који живе у нашој јужној покрајини. Од 1999. године је велики број Албанаца који не живе на Косову и Метохији пријављено као становници те територије, а актуелни изборни систем је конципиран тако да омогућава Албанцима из Црне Горе, Албаније и Северне Македоније, као и из шире дијаспоре, да гласају на тзв. „косовским“ изборима, дајући илузију да на Космету има далеко више Албанаца него у стварности. Овај проблем се да законски регулисати.
Уколико би наше дипломатске активности биле мудре, дугорочно бисмо могли да обезбедимо међународну подршку за поновно успостављање контроле над нашом јужном покрајином, као што је то ове године учинио Азербејџан са Нагорно-Карабахом. Наш народ је историјски уз Јермене, али овде говорим о сценарију који би могао да се примени и на нашем простору, не улазећи у исправност поступака званичног Бакуа. Уколико би албански сепаратисти изгубили подршку запада, сваки нови покушај да оружаном побуном спрече реинтеграцију покрајине у српске оквире завршио би се слично као и побуна у долини Прешева 2001. године – Војска Србије би сломила побуну.
Упитно је колико би учешћем у политичке процесе у Београду албански сепаратисти остварили утицај, с обзиром да се албанско становништво и сада осипа, иако тврде да су постигли свој циљ „независног Косова“, а претпоставља се да би се додатно осуло оног тренутка када би схватило да је Косово поново под контролом Београда. У том смислу бих волео да радимо и на кампањи за уверавање Албанаца да ће као држављани Србије имати равноправан статус са свим осталим грађанима. Званични Београд је правио многе грешке у прошлости у односу према Албанцима, а о албанским грешкама сам много говорио и у својим филмовима. Потребно нам је историјско помирење.
Важно је објаснити Албанцима да они 2008. нису добили независност, већ је само потврђен њихов колонијални статус по којем запад о свему одлучује, а њихова свакодневица је препуштена албанској мафијашко-злочиначкој хоботници. Већу независност у одлучивању имали су у време Југославије и бољу будућност за себе ће моћи да кроје у оквиру Србије.
– Где је црвена линија за Космет, преко које – не смемо да идемо?
Мислим да нас прича о црвеним линијама ставља у дефанзиван положај, у смислу да се више бавимо темом чега не смемо да се одрекнемо уместо да радимо на томе да нешто добијемо. Сасвим довољно уступака од стране Београда је направљено, док Приштина није била вољна чак ни Заједницу српских општина да формира, те сматрам да уместо што одређујемо до које мере ћемо наставити да правимо успутке, време је за дипломатску офанзиву у складу са оним о чему сам малочас говорио.
Иницијатива за повлачење признања независности Косова од стране појединих држава широм света је за сваку похвалу и таквих иницијатива би требало да буде што више. Велики број Срба живи у државама запада и многи би били више него заинтересовани да буду део озбиљне лобистичке кампање да преокренемо мишљење међу западним политичким елитама и становништвом по питању Косова и Метохије. Они су наши амбасадори. Али матица мора да поведе борбу, да координише активности и да искористи људске и финансијске ресурсе који су нам на располагању.
Често ми људи говоре да је божија воља да се Космет и de facto врати у оквире Србије, али неће нам ништа пасти са неба. Морамо да се изборимо за то и морамо тиме то да заслужимо.
-Избори у Америци – да ли могу да донесу бољитак према њиховој политици према Србији?
Конгресмени и сенатори раде оно што им финансијери кажу. Здрав разум би рекао да се ради о корупцији, Американци то зову „лобирање“. И можемо да изражавамо згражавање над тим што је политика прљава или можемо као држава да финансирамо лобистичке активности у Вашинтону и добијемо конкретне резултате. Зар неко мисли да Албанци то не чине?
Америчким политичарима је потребан новац да би освајали изборе, а они који уложе новац у њихове кампање после могу да одређују које ће ставове ти политичари промовисати. Они који су већ на албанском платном списку ће тешко променити своју политику, а ти политичари су углавном из Демократске странке. Републиканци су склонији да по сваком питању ударају контру Демократама, те је за Србију свакако боље да Републиканци одлучују у Вашингтону. Не треба да се заваравамо да би победа Доналда Трампа сама по себи променила америчку политику према Србији. Али би та победа отворила врата Србији да закорачи у нове могућности. На нама је хоћемо ли те могућности искористити.
Уколико би Ричард Гренел добио неку високу функцију у Вашингтону, то би свакако олакшало посао Србији, јер Београд већ негује добре односе са њим. Али Гренел није довољан. Треба нам много таквих савезника и од нас зависи хоћемо ли их освојити.
-Рат у Украјини, кад би по вама могао да се заврши и какав исход је реалан?
Мислим да су и запад и Русија махом постигли своје циљеве у Украјини. Запад је за ситне паре покуповао добар део оног највреднијег у тој држави, а то је пољопривредно земљиште, исфинансирао је своју индустрију за производњу оружја под маском „помоћи Украјини“ и задужио је Украјину до мере да ће кроз причу о „реконструкцији“ наново опрати новац и преузети све што је остало од украјинских фабрика. Русија је обезбедила своје присуство у региону и осигурала опстанак руског становништва у Донбасу, те ослабила војне способности Украјине до мере да неће скоро моћи бити део било којег војног савеза.
Мислим да се сада само тражи модалитет по којем би обе стране могле да прогласе победу, иако је Украјина највећи губитник овог сукоба, у сваком смислу. Верујем да се чекају амерички избори у новембру и да би победа Трампа убрзала преговоре који би довели до прекида ватре, јер би Украјинци могли да свале губитке на Трампа и његову „недовољну подршку борби против Русије“. Мислим да се Кијев потајно таквом исходу и нада, јер би председница Камала Харис сигурно бар још неко време, због јавног мњења, морала да мрцвари Украјинце да ратују за њихове интересе.
-Сматрате ли да је Југославија ”тројански коњ за уништење Српства”?
Сматрам да су сами српски политичари кроз добар део 20. века били тројански коњ за уништење српства, а сада покушавају кривицу да свале на Југославију. Ниједна мера на штету српског народа у Југославији није могла да се спроведе да српско политичко руководство није на њу пристало, а често су управо српски комунисти на своју иницијативу урушавали српске интересе. Најболнији пример је припајање 170 km² територије уже Србије аутономној области Косову и Метохији на иницијативу Петра Стамболића.
Југославија као концепт је била испред свог времена и омогућила је свим Србима да живе у једној држави, обезбеђујући мир и просперитет какав овај регион дуго није видео. Наравно да је та држава имала и мрачну страну, али зашто Срби нису бранили своје националне интересе унутар Југославије онако како су то чинили остали народи? Лако се уједињујемо против некога, али имамо мањак мотивације да радимо нешто за своју колективну корист, а за то нам не може бити крив неко други.
Тачно је да су неки на југословенској политичкој сцени гурали политику „слаба Србија, јака Југославија“, али Срби као да су своју приврженост Југославији покушавали да докажу гажењем по сопственим интересима. Онај ко не поштује себе не може ни добити поштовање других. То је нешто што, чини ми се, многи од нас нису научили ни у деценијама након распада Југославије, само сада многи жуде за поштовањем од стране запада. И мисле да ће га добити тиме што пљују по свему српском, јер за то добијају лажне похвале са запада. Али не и поштовање.
– Данас све више има заговорника и полемика како у Хрватској тако и у Србији око броја жртава у Јасеновцу, које је одавно утврђено (700000)? Одакле та потреба да се број жртава вишеструко умањи од 90000 до 130000 страдалих Срба, а то све полако улази и у школске уџбенике?
Непопуларна истина јесте да је немогуће утврдити потпуно прецизан број убијених у геноциду у Јасеновцу из разлога што је сва документација спаљена на крају рата. У домену процена је врло тешко избећи политичку злоупотребу, али сами нацисти су још током Другом светског рата износили бројке. Нацистички дипломата Херман Нојбахер је још 1943. године говорио о више од 750.000 убијених у Јасеновцу, док је Хитлеров генерал Ернст Фик писао 16. марта 1944. да су усташе убиле између 600.000 и 700.000. Не верујем да су нацисти имали интерес да преувеличавају број убијених, а они су, ипак, баратали бројкама на основу документације која у том тренутку још није уништена. То је негде моја логика.
Потреба хрватских националиста и неоусташа да умањује бројке проистиче из дубоког незадовољства чињеницом да је Независна Држава Хрватска била прва хрватска државна творевина, ма колико она била марионетска. У сржи постојања НДХ била је екстремна анти-српска и анти-јеврејска политика која је довела до незапамћеног геноцида на Балкану. Данашњи екстремисти ваљда мисле да ће умањивањем броја убијених донекле ублажити незадовољство овим чињеницама. Има оних који иду толико далеко да тврде да је Јасеновац био камп, ваљда као они амерички где деца иду преко лета и имају журке, представе и друже се. Постоје псеудоисторичари који тврде да Срби нису ни убијани у Јасеновцу, већ да су неки страдали од болести, односно због нестручних болничара који су срдачно давали све од себе да спасу Србе, али авај. Само чекам кад ће смислити да је Јасеновац био забавни парк за Србе.
–Зашто Србија ни дан данас нема маузолеј за све Српске жртве?
Подржао бих изградњу истог, под условом да би било обавезно за школарце да посећују тај маузолеј уз објашњења како је до тог страдања дошло и каква би наша државна стратегија требало да буде како таква страдања никад више не би могла да се десе. Не мислим да суштина треба да буде да се ретрауматизујемо као народ, већ да схватимо да постоје мере које можемо сад одмах да спроводимо како бисмо сутра избегли ново страдање. Јевреји, рецимо, не говоре само „никад више“, већ и активно раде на томе да никад више не доживе Холокауст. Много тога бисмо могли да научимо од њих.
– Како видите ове учестале нападе и притиске да Србију и Републику Српску осуде за геноцидну државу, а ми смо народ који је само у 20. веку доживео више геноцида?
Мислим да је дан када је Сарајево открило да је запад осетљив на реч „геноцид“, дан када су га уврстили у свој свакодневни вокабулар. Током турнеје свог последњег филма „Република Српска: Борба за слободу“, бошњачки екстремисти су нападали документарац да „негира геноцид“, а мене да сам „негатор геноцида“. Филм нису ни погледали. То знам зато што су напади почели пре него што је филм било где јавно приказан. У филму смо најоштрије осудили оно што се десило у Сребреници и нисмо се удубљивали у ту тематику, јер је филм пре свега о историјској борби српског народа западно од Дрине да буде свој на своме.
Иако су многи западни биоскопи и новинари потврдили да ниједан геноцид нисмо негирали у филму, те да су све историјске чињенице изнете у филму тачне, хајка бошњачких фанатика је довела до отказивања великог броја пројекција. Зашто? Зато што су се сале уплашиле негативне медијске кампање. У неким случајевима су се плашили и терористичких напада – један екстремиста је претио да ће спалити сваку салу у Швајцарској која се усуди да прикаже филм. Дакле, небитан је био садржај филма, важно је било само да се напада било шта што наш народ представља у позитивном светлу, а реч „геноцид“ је средство за ту борбу. То нема никакве везе са поштовањем било којих жртава, па ни бошњачких. Ми смо снимали сцену у Поточарима, поклонили се жртвама. Екстремистима је и то сметало – што смо се уопште усудили да снимамо тамо.
Знате, фанатизам је израз потиснуте сумње. Та потреба да се Срби, Србија и Република Српска фанатично нападају по сваку цену само указује на несигурност нападача у сопствени наратив. У супротном би износили аргументе, уместо што лупају етикете и боре се за забране.
-Како видите тренутну изборну ситуацију у Црној Гори?
Црна Гора је тек 2020. године доживела прву изборну промену у својој историји. Мислим да су нереални они који су очекивали да се све драматично промени у врло кратком року. Видим да је излазност на изборима у Подгорици била врло ниска, што показује да још увек постоји неразумевање у тој држави о томе како би демократија требало да функционише.
Демократија се није завршила са рушењем Мила Ђукановића, она је тим чином тек почела. И сада је потребан огроман напор да се, пре свега, становништво освести о демократији као концепту, да им она омогућава да кроје сопствену судбину, уместо да само траже новог „газду“ који ће над њима владати. Па кад „газда“ не ваља, онда се „разочарају у демократију“. Такво размишљање нема везе са демократијом.
Плашим се само да не постоји политичка воља за то да се грађани Црне Горе информишу о основним постулатима демократије, јер има доста актера који би волели да задрже систем Мила Ђукановића, само они да буду нови Мило Ђукановић.
– Колико је по вама важно да људи који живе и раде ван своје матичне земље” Србије” негују културно-историјске везе са земљом свог порекла?
То је од суштинске важности. Као антиглобалиста, разумем да живимо у ери глобализације и да је важан елеменат дипломатије повезаност Срба који живе расути по свету са својом матицом. Нажалост, у Србији доминира мишљење по којем се сматра да они који су напустили Србију више не треба да се баве темом Србије. Такви људи не разумеју у каквом свету живе или просто жале што сами нису отишли из Србије. А кад би отишли, већина би схватила колико свака држава има и врлине и мане, колико је тешко почети нов живот „од нуле“ и колико су за успех многих у иностранству заслужни образовање и радна етика које су стекли у Србији.
Кроз историју су Срби одлазили у иностранство да стекну нова знања, нова искуства, нове способности, а њихова континуирана повезаност са матицом доносила је напредак Србији. Истовремено, за Србе у дијаспори је важно да сачувају свој језик, своје традиције и своју културу, а као неко ко је живео у Канади и то на „крајњем западу“, у граду Ванкуверу, знам колико је тешко сачувати национални идентитет када је Србија толико далеко. Зато држава може пуно тога да помогне, како са књигама и другим образовним материјалима, тако и са посебним програмима да млади боље упознају земљу свог порекла.
– Да ли по вама треба радити на константном јачању везе између наше дијаспоре и матице?
Апсолутно, ми смо један народ и морамо да смо повезани, јер у данашњем свету – повезаност је све. Трудим се да у Србији радим на разбијању предрасуда о дијаспори, које се често оцрњује када се огласи по питању неке политичке теме, али већини не смета када шаљу новац у Србију. Новац без којег би Србија доживела озбиљан економски крах. Ја волим да нагласим да је и Никола Тесла отишао са наших простора у иностранство да оствари многа доброчинства за читаво човечанство. Да ли га то мање чини Србином?
Многи наши људи који су отишли у иностранство нису имали избора, многи су отишли зато што су желели да искористе благодети којих у Србији тренутно нема, али верујте ми, и ово говорим као неко ко је обишао већи део наших заједница широм света, 90% њих би се вратило када би се отвориле веће могућности у Србији. И то не треба да доживљавамо као њихово „чекање“ да неко други реши проблеме у Србији – њихово учешће у политичком дискурсу у Србији и јесте покушај да утичу на те промене. Они желе да покажу како се људи боре за позитивне промене у развијенијим друштвима. А те промене почињу од промене става према Србији, те ружне идеје да овде „ништа не ваља“ и „никад неће бити боље“.
Мој пријатељ Стефан Поповић, пореклом из околине Мелбурна, често каже: „Авиони касне и у Аустралији, али тамо кад закасни авион, људи псују авио-компанију. Кад авион касни у Србији, људи псују Србију.“ Такве реакције често имају и људи који никада за себе не би помислили да су аутошовинисти, али то јесте аутошовинистичка реакција. Ако док прелазите преко рупе на путу помислите у себи: „Србија“, то је аутошовинизам. Рупа на путу има и у Чикагу, али тамо се грађани организују да изврше притисак на надлежне да рупе закрпе. Не живимо више у свету у којем се одговорност свих надлежних институција подразумева, нажалост. Морамо да се боримо за своја права, и у Србији и у свету. Негде неки сектори боље функционишу, негде лошије. Али решење није да кукамо, већ да се организујемо и вршимо притисак.
-Да ли имате у плану неки нови филм?
Радим на филму „Митовима кроз Србију“ који ће испричати неке од најзанимљивијих митова рођених на простору данашње Србије, са циљем да заголицамо машту стране јавности и наведемо их да посете нашу земљу. Као неко ко је имао част да, захваљујући филмском раду, пропутујем добар део света, имао сам прилику да анализирам због чега туристи одлазе на одређену дестинацију и рекао бих да се ради о 3 главна разлога.
Први је да доживе неко другачије искуство. Србија има невероватну и аутентичну храну, феноменална вина, рекао бих чак боља од извиканих француских, и врло срдачне људе који домаћински дочекују сваког туристу. Заиста верујем да имамо шта да понудимо на том пољу и намеравам тиме да се позабавим и у филму.
Други разлог због којег туристи одлазе на неку дестинацију је да се сликају за друштвене мреже. Да се не лажемо, људи воле да се хвале да су отпутовали на неко лепо место и желе да имају импресивне слике на „Инстаграму“. Зато желим да снимим Србију као нико до сад и да представим „инстаграмичне“ локације које ће привући посетиоце.
И трећи разлог због којег туристи бирају неку дестинацију је због приче. Обишао сам Италију уздуж и попреко и неретко сам наилазио на неки наизглед обичан камен. Али Италијани поред тог камена ставе неку плочу на којој пише да је, не знам, Цезар додирнуо тај камен или нека занимљивија прича. И одмах се појави гомила туриста који се сликају са тим каменом. Не због камена. Већ због приче. Србија има богату митологију која би могла да инспирише многе да посете нашу земљу управо због тих прича.
Надао сам се да ће значај тематике овог филма препознати и Филмски центар Србије, да макар једном у историји неки мој филм добије средства, јер смо до сада одбијени апсолутно сваки пут. Одбијени смо и за овај филм, нажалост. Али нисам неко ко се много обазире на препреке, прескочићемо је помоћу донација и снимићемо филм. Искористићу овај интервју да позовем људе да посете мој сајт malagurski.com и донирају за филм „Митовима кроз Србију“. Свака донација значи, била она од $10 или $1.000, важно је само да се сви укључимо, јер свако ко подржи овај филм може са поносом да каже да је то и његов или њен филм.
– Ваша порука свим родољубима како у Србији тако и у расејању.
Немојте кукати. Ја волим да кажем да кад би кукање било олимпијска дисциплина, ми Срби бисмо освојили – сребро, у инат, да бисмо могли и на то да кукамо. Морамо да променимо ту менталитетску црту. Ми смо суштински добри људи, наравно да има и лоших, има их у сваком народу, али љубав према свом народу је позитивна ствар која нам омогућава да унапређујемо оно што ваља и мењамо оно што не ваља. Када кукамо, ми паралишемо сопствену способност да проблем који изазива кукање решимо. Кукањем суштински говоримо: „Видимо шта не ваља и не радимо ништа по том питању, јер сматрамо да не може ништа да се уради.“ Чему онда сврха да уопште говоримо о томе што не ваља? Корисније је ћутати. А они који не желе да ћуте, треба да ураде нешто да унапреде своју заједницу.
Рецимо, мислим да бисмо имали здравију политичку сцену када би политичари своју политичку каријеру започињали од решавања мањих проблема, па постепено напредовали ка решавању већих проблема. Да се људи прво докажу у мањој средини, покажу да су способни да решавају локалне проблеме. Код нас се многи политичари без икаквог искуства на локалу одмах кандидују за највише државне функције, што указује на то да их више занимају политичке привилегије него добробит заједнице. Не можемо сви да будемо главни у свему, морамо научити да будемо мало скромнији и већи тимски играчи.
Родољубље, за мене, подразумева да смо конструктивни чланови заједнице, чиме унапређујемо целокупну државу. То важи и за дијаспору, јер помаже поправљању нашег имиџа у свету – ако је неком Американцу комшија Србин добар комшија, он ће на основу свог српског комшије стећи позитиван утисак о свим Србима. Зато немојмо кукати и окренимо се иницијативама за конкретне активности које ће унапредити наше заједнице.
-И за крај, како видите ситуацију у Србији и превирања око ископавања литијума?
Против сам ископавања литијума и о Рио Тинту сам говорио врло темељно у емисији „Малагурски укратко“ која је још увек на „Јутјубу“. Не бих се понављао, јер све што сам рекао тада мислим и сада. Узгред, мислим да се литијум у Србији неће копати, пре свега због локалних мештана из околине Лознице који не кукају, већ предузимају конкретне активности да спрече копање литијума. Они су својом иницијативом зауставили Рио Тинто пре неколико година и верујем да ће га зауставити и овог пута. Не постоји ништа моћније од народа који је освешћен и спреман да се бори за своје идеале.
Највећи ресурс неке државе нису минерали испод земље, већ људи. Уместо што нас неки политичари убеђују да нас чека тобоже благостање ако почнемо да копамо литијум, за шта је већини грађана Србије јасно да би довело до еколошке катастрофе, требало би да се баве иновацијама и подршком младима да остваре своје идеје у Србији. Не постоји чаробан штапић за решавање актуелних проблема које муче Србију и у том решавању морамо да учествујемо сви као друштво. Можемо да имамо политичка неслагања око тога како се ти проблеми морају решавати, али то не сме да доведе до поларизације друштва, јер би циљ требало да је заједнички. Да живимо у Србији у којој свако има једнаке могућности да оствари свој потенцијал.
Интервју водиo: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА
Приредила: Српска историја