Бојанић: Титоизам као највећи духовни пораз Срба… како је југословенска идеологија одвајала Србе од сопственог идентитета

Када се говори о страдању српског народа кроз историју, најчешће се помињу векови турске окупације, данка у крви, исламизације, унијаћења, аустроугарског притиска, геноцида у НДХ од стране Хрвата-усташа и бројних ратова у којима су Срби плаћали цену свог имена, вере, стрдања и слободе.

Међутим, један процес остао је недовољно сагледан и до данас недовољно разобличен – духовни и национални дисконтинуитет који је у XX веку створен под комунизмом и титоизмом.

Тај процес није био краткотрајан. Он је трајао деценијама, систематски, кроз образовање, културу, медије, политику и идеолошко преваспитавање народа.

У само две или три генерације створен је дубок расцеп између српског народа и његовог историјског, духовног и националног идентитета… то су генерације које су ,,откинуле” Светосавски дух. Генерације које су од себе одбсциле Српство а прихватиле оно што њихови преци нису били… југословенство… а Светог Саву заменили туђином Титом.

Од 1945. по школским ичионицама слике Светог Саве замењене су Титовим. И то је био духовни суноврат који  те генерације индиктриниране заблудама и лажима нису разумеле… и кренуле су поделе и стварање нових народа, језика, цркви, држава.

Ниједна окупација није толико успешно удаљила Србе од самих себе као идеологија која је, под паролом „братства и јединства“, постепено потискивала све што је било српско, православно и историјски утемељено.

Комунистичка власт није рушила само државну монархију – рушила је и духовни поредак народа. Србин је требало да престане да буде православни хришћанин, потомак Светог Саве и Косовског завета, и да постане „нови човек“, грађанин, без корена, без националне свести и без сећања.

Тај нови идентитет требало је да буде југословенски, наднационалан, идеолошки и атеистички.

Управо зато су многи Срби, васпитавани у духу комунизма, почели да се стиде сопственог имена, вере и традиције.

Слављење Крсне славе постало је нешто што се крије. Одлазак у цркву био је обележје „заосталости“.

Српска историја се тумачила кроз идеолошке шаблоне, а национално осећање често је проглашавано опасношћу.

Али то није важило за Хрвате, Словенце… они су ишли поносно у своји цркву и називали се Хрватима, Словенцима… а не ,,југословенима” то се примило само код Срба и Срба у Црној Гори и БиХ и тадашњој Македонији.

Тако су створене генерације духовно одвојене од сопственог народа.

Ипак, упркос свим прогонима и притисцима, једна нит није прекинута – крсна слава, слсвила се у тајности и са спуштеним ролетнама, на код свих али у вечини кућа… а многи су и престали да је славе.

Она је остала најдубљи српски духовни печат. Више од хиљаду година Срби су чували славу као породични завет, као живу везу са прецима, вером и православним идентитетом. Управо зато крсна слава није само обичај; она је сведочанство трајања народа.

Срби су православље прихватили као своју духовну вертикалу и уградили га у темеље националног идентитета. Зато је српски народ преживљавао и онда када није имао државу. Црква, манастири, слава и предање били су стубови опстанка.

Комунистички систем је то добро знао.

Зато је после Другог светског рата започело систематско слабљење српског идентитета. Док су други народи у Југославији јачали своје националне институције, Срби су подучавани да је сваки снажнији израз српства опасност по заједничку државу и ,,брстству и јединству”.

Србија је постала једина република са две покрајине, а српски народ разбијен у више република.

Ни то нису разумеле те генерације… као што и данашње не разумеју да помоћи нема код у Стразбуру, Бриселу или савет код Пицуле… или НВО плаћених са запада. Зато се део омладине изјашњава као ,,грађанисти” кроз Збориве, Пленуме… а не Срби.

Истовремено, грађен је култ Јосипа Броза Тита – личности која је постала изнад државе, народа и историје. Данас, деценијама после распада Југославије, и даље постоји својеврсни маузолејски култ око „Куће цвећа“. И даље се воде расправе о томе да ли је Тито заиста сахрањен тамо, али је суштина много дубља од саме гробнице – у Србији и даље није извршена озбиљна духовна и историјска декомунизација.

Док се одржавају митови о Титу кроз филмове на РТС, српски народ још нема достојан национални меморијални центар за милион српских жртава из НДХ.

Немамо озбиљну државну резолуцију која би на јасан и недвосмислен начин дефинисала геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској.

Немамо довољно филмова, серија и културних пројеката који би будућим генерацијама пренели размере страдања српског народа у Јасеновцу, Пребиловцима, Глини, Јадовну и на безброј другим стратиштима.

Уместо тога, деценијама се на јавном сервису репризирају комунистички партизански филмови у којима су Срби често представљени искључиво кроз идеолошку призму, док се култ комунистичких личности и даље одржава у јавном простору.

Тако се наставља духовна конфузија народа који није до краја рашчистио са сопственом наметнутом прошлошћу.

Последице тог процеса осећамо и данас. Српски народ је подељен регионално, идеолошки и идентитетски. Уместо саборности, често се истичу поделе – на „војвођане“, „црногорце“, ,,косовце”, ,,шумадинце”, „босанце“, „херцеговце“, ,,личане” „србијанце“.

А управо су такве поделе кроз историју слабиле српски национални корпус.

Истовремено, из српског националног и језичког простора настајали су нови идентитети и нови језици, често засновани на негирању српског културног и историјског наслеђа.

Народ који изгуби свест о сопственом идентитету временом почиње да губи и историјско памћење. А народ без памћења лако постаје плен туђих идеологија, интереса и тумачења.

Зато је данас потребно више него икада вратити се духовној и идентитетској вертикали српског народа – Светом Сави, Косовском завету, православљу, српском језику, ћирилици, породичној традицији и култури сећања.

То није позив на мржњу према било коме. То је позив на духовно отрежњење и национално самопоштовање.

Јер народ који заборави своје претке, светиње и страдања – временом почиње да заборавља и самог себе.

Кључно је образовање… и измнена програма из српског језика и историје… и израда националне читанке као основ, завет и путоказ за Србе.

И зато није случајно што и данас, после свега, многи лакше певају „Југословенка“ него српске родољубиве песме.

То је последица вишедеценијског идеолошког инжењеринга који је оставио дубок траг у свести народа.

Док се духовно не отрезнимо, тешко ћемо пронаћи истински национални пут. А без јасне свести о томе ко смо, шта смо и коме припадамо, наставићемо да се делимо, слабимо и губимо оно што су наши преци вековима чували.

Док не кренемо тим родољубивим и Светосавским путем, нема нам бољутка… бауљаћемо све дубље у ,,глубу” у ком се налазимо.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредмик сајта Српска историја