Бојанић: Светосавски поглед на 8. март величина мајке и достојанство жене

Тако је и са Међународни дан жена – 8. мартом. Тога дана женама се упућују честитке, поклања цвеће и изговарају лепе речи.

Али, ако се запитамо искрено и без уобичајених фраза, остаје једно важно питање:

зар је потребан један дан да бисмо се сетили оних без којих ни нас не би било?

У светосавском и православном духу, жена и мајка никада нису биле вредноване само једним даном. Наш народ је одувек знао да је мајка темељ породице, тихи чувар огњишта и први учитељ живота.

У њеним рукама је колевка, али и будућност народа.

Зато српска традиција није чекала модерне календаре да би се сетила породице и родитеља.

У нашем народу постоје празници који вековима сведоче о тој духовној мудрости: Материце, Оци и Детињци.

То су празници љубави, породице и заједништва, у којима се не слави само једна улога, већ читаво породично јединство.

Насупрот томе, савремено доба намеће читав низ нових датума и празника: Дан заљубљених, Ноћ вештица, Црни петак, разне комерцијалне дане и симболичне обележавања. Ту је битан само профит и окултизам… суштине нема.

Многи од њих више говоре о потрошњи него о суштини живота.

Ипак, без обзира на све друштвене промене, једна истина остаје непромењена: жена је темељ живота, а мајка његов најузвишенији облик.

Данас жена може бити све што може и мушкарац: научник, лекар, учитељ, уметник,  судија, хиругр, управник, државник. То је природно и праведно. Али постоји нешто што се не може мерити титулама, положајима или друштвеним признањима.

То је мајчинство.

Мајка је прва радост детета, прва утеха, прва молитва коју научимо и прва љубав коју осетимо. Она зна нашу мисао и онда када је не изговоримо. Њена брига не познаје одмор, а њена љубав не познаје услов.

Није зато случајно што наш народ каже „мајка отаџбина“.

Јер као што мајка рађа и подиже дете, тако и отаџбина рађа и чува народ.

Та дубока веза између мајчинства и живота народа осећа се у сваком српском дому и у свакој породичној причи.

У православној духовности, највиши пример материнства видимо у лику Пресвета Богородица. Она је праобраз сваке мајке… смирена, жртвена и пуна љубави. Кроз њу је свету дарован Христос, а кроз мајке се дарује нови живот свакој породици и сваком народу.

Зато није чудо што духовна поезија нашег народа велича мајку као највећу икону љубави.

У песми Епископ Фотије каже:

„Мајка је све,

и од облака шира,

и свега свемира…“

У тим стиховима налази се једноставна, али велика истина: без мајке нема ни живота, ни светлости, ни будућности.

Зато, ако већ говоримо о 8. марту, треба га разумети као подсећање, а не као једини дан поштовања. Јер мајке и жене заслужују пажњу и благодарност свакога дана у години.

У духу светосавља, поштовање жене није питање једног празника, већ питање васпитања, вере и културе народа.

Осми март… празник без суштине

Ипак, мора се рећи и једна истина коју многи прећуткују. Данашњи Међународни дан жена, какав се у пракси обележава, све више личи на потрошачки празник него на истински израз поштовања. Цветови, поклони, рекламе и пригодне поруке често замене искрену захвалност и поштовање.

Када се достојанство жене сведе на један дан у години, на симболичан поклон и кратку честитку, онда се њена величина заправо умањује. Јер жена… а посебно мајка, није неко кога се сетимо једном годишње, већ неко коме се поштовање дугује свакога дана.

Зато такав приступ, уместо да уздигне жену, понекад делује и понижавајуће, јер њену жртву, љубав и животну улогу своди на формалност и наметнуту друштвену навику.

Истинско поштовање не мери се календаром, нити се купује у цвећари. Оно се показује пажњом, бригом и благодарношћу током целе године.

Зато, искрено и не волим да честитам 8. март… само као знак пажње.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја