Бојанић: Срамота… Прота Стева заборављен, Зорица усамљена повратила лик и дело

Док је једна жена враћала из мрака духовног великана, ми смо ћутали – срећом, али и због Зорице Пелеш, данас знамо о проти Стеви.

Ко памти Проту – памти себе (и оне који су га отели забораву).

Постоје људи који су градили темеље једног народа, а да им имена нису уклесана у свест тог истог народа. Постоје духовни горостаси који су подигли генерације, обликовали историју, а остали – заборављени. Један од њих је и прота Стеван Димитријевић.

И ту почиње наша срамота.

Како је могуће да народ који се позива на веру, традицију и духовност – не зна за човека који је био учитељ српским патријарсима?

Петорици српских патријарха прота Стева био је професор: Варнави, Гаврилу Дожићу, Герману, Павлу и Иринеју, коме је био председник испитне комисије на матури у Призренској богословији.

И ја сам први пут пре више од једне деценије чуо за проту Стеву, захваљујући литератури коју сам добио од биографа Проте Стеве Димитријевића, г. Зорице Пелеш, ауторке књиге ПРОТА СТЕВАН М. ДИМИТРИЈЕВИЋ – АНЂЕО БОЖИЈИ ЗА ЈУЖНУ СРБИЈУ Стеван М. Димитријевић (Алексинац, 10/22. јануар 1866 – Београд, 24. новембар 1953).

Како је могуће да име првог декана Богословског факултета у Београду, духовника, научника, родољуба и страдалника – не живи у народу онако како заслужује?

Прота Стеван Димитријевић није био обичан свештеник. Био је темељ.

Био је ректор призренске Богословије, професор, научник, истраживач, историчар, војни свештеник и страдалник у ратовима за слободу српског народа.

Ипак – данас га зна тек понеко.

А онда се појави једна жена.

Не историчар по дипломи. Не човек система. Већ… истраживач по савести. Зорица Пелеш.

Жена која није имала никакве породичне везе са протом Стевом, али је имала нешто много ређе – љубав према истини и осећај дуга према заборављенима.

Она је урадила оно што институције нису.

Копала је по архивама, путовала, истраживала, разговарала, бележила. Чак је ишла и у Украјину, тражећи трагове живота човека који је повезивао српски и руски духовни свет.

И што је најважније – написала је књигу… биографску о Проти.

Скинула је прашину са имена које је требало да буде у уџбеницима, у школама, у црквама, Богословији и у свести народа.

Захваљујући њој – данас уопште знамо ко је био прота Стеван Димитријевић.

Наш велики проблем је  што велике људе олако заборављамо…

И још већи проблем – што нам је потребан појединац да нас подсети на сопствену историју.

Где су биле институције? Где је била академска заједница, САНУ? Црква?Где је била држава? Где смо били – ми?

Истина је сурова: народ који заборавља своје учитеље, временом заборави и себе.

Зато је дело Зорице Пелеш више од биографије.

То је чин отпора забораву.

То је тихи, али снажни ударац равнодушности.

То је доказ да један човек… ако има вере и истрајности… може више него читав систем.

И зато, можда је највећа лекција ове приче следећа:

Не питајмо се само ко је био прота Стеван Димитријевић.

Питајмо се… зашто га не знамо.

Јер народ без памћења није само народ без прошлости.

То је народ без будућности.

Зар лик и дело проте Стеве не заслужује играни филм… из кога би се имало доста тога научити.

РЕЧ О ЗОРИЦИ ПЕЛЕШ

О ауторки биографије проте Стевана Димитријевића – Зорици Пелеш.

Зорица Пелеш бави се научно-истраживачким радом као спољни сарадник Археолошког института Српске академије наука и уметности (САНУ). Један је од аутора Српске енциклопедије и Српског биографског речника, чиме је дала значајан допринос очувању и систематизацији националне научне и културне баштине.

На предлог академика Василија Крестића, САНУ ју је у новембру 2006. године упутила у Украјину, где је боравила као гост Националне академије наука Украјине (НАНУ).

Том приликом објављен је и њен текст у угледном украјинском листу Зеркало недељи.

Своје радове објављивала је у више домаћих часописа и листова, међу којима су Сведок, Дилема, Џентлмен, Ревија Шуме и Пчелар.

Члан је Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, у оквиру које је одржала запажено предавање о чувеној професорки гинекологије др Босиљки-Боси Милошевић, чија је животна прича повезана и са темом једне од њених књига.

Аутор је више предговора и коаутор књиге са Ђорђем Бојанићем ,,Српско–руски братски односи”, која је 2017. године преведена и објављена у Русији.

Истраживачким радом, посвећеношћу и истрајношћу, Зорица Пелеш се сврстава међу оне прегаоце који својим делом враћају из заборава значајне личности српске историје и културе.

Спољни је сарадник Археолошког института САНУ.

Више пута говорила је на промоцијама књига академика Радмиле Тонковић о њеном лику и делу.