Бојанић: Новак Ђоковић… дар који превазилази спорт
Постоје тренуци који се не мере резултатом, сетовима и трофејима, већ тишином која настане после победе. Тишином у којој и они који навијају против морају да признају величину. Победа Новака Ђоковића над Јаником Синером и улазак у финале Аустралијан опена, још једном су показали да пред нама није само врхунски спортиста, већ појава која превазилази време, године и спорт.
Историја која се пише у нашем времену. „Ко има веру, тај побеђује – прича о Новаку Ђоковићу“.
Скоро у 39. години живота, у добу када се од шампиона очекује повлачење и сећање на стару славу, Новак стоји као непоколебљив стуб. Не као сенка некадашњег себе, већ као најбољи на свету. То није више питање физичке снаге, већ снаге духа. Као да га је, у овом времену сумње и посртања, неко послао да подсети шта значе вера, рад, истрајност и достојанство.
За Србију, Новак Ђоковић није само шампион. Он је име преко којег свет учи да постоји један ,,мали“, поносни народ на Балкану.
У временима када се о Србима често говори кроз предрасуде и политичке наративе, Новак је био и остао најјачи одговор.
Са српском заставом у рукама, са јасно изговореним пореклом и без потребе да се икада правда, он је Србију износио на највеће светске позорнице… часно, мирно и усправно.
Као што су Никола Тесла, Михајло Пупин и Милутин Миланковић показали свету домете српског ума, тако је Новак Ђоковић показао домете српског карактера и моћи.
Тамо где наука тражи разум, спорт тражи срце.
А Новак је играо и игра срцем, носећи у себи исту ону нит која вековима држи српски народ… веру да се може више, да се не одустаје и да се не продаје оно што јеси.
Није му опроштено што је био свој. Није му опроштено што није пристајао на улоге које су му други наменили.
Али управо у томе лежи његова величина.
Новак није био миљеник система, већ његов изазов. И сваки пут када би стао на терен, стајао је и за себе и за све оне који верују да истина, рад и упорност на крају морају победити.
Његове победе нису само спортске. Оне су моралне. Оне су доказ да године нису препрека, да народ није мали ако има велике људе и да родољубље није у гласним речима, већ у тихом и доследном ношењу свог имена кроз свет.
Када једног дана буде писана историја Србије у XXI веку, име Новака Ђоковића неће стајати само у спортским хроникама. Биће уписано као симбол једног времена, као доказ да је Србија, упркос свему, имала човека који ју је представљао најбоље што је могло… снагом, вером и победом.
И зато Новак није само шампион. Он је нада. Он је понос. Он је историја која се још увек пише.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
