Бојанић: Недеља сећања и заједништва или испит савести?

Сећање на трагедије у ОШ ,,Владислав Рибникар”, Дубони, Малом Орашју, и у ОШ ,,Иван Горан Ковачић” у Нишкој Бањи.

Али питање није да ли ћемо се сетити.

Питање је – да ли ћемо нешто научити.

Јер ако се све сведе на минут ћутања, цвеће и говоре – онда смо пропустили оно најважније.

ШКОЛА МОРА ДА БУДЕ МЕСТО ДУШЕ, А НЕ САМО ЗНАЊА И ВАСПИТАЊА

Школе ових дана не треба да буду само институције.

Оне морају постати заједнице.

Не формалне радионице.

Не празне пароле.

Већ жив разговор са децом:

о страху,

о усамљености,

о насиљу које често нико не види,

о томе шта значи бити човек.

Деца не треба да уче само лекције из уџбеника – већ лекције из живота.

ПОРОДИЦА КАО ПРВА ШКОЛА

Ниједан систем не може заменити оно што почиње у дому.

Дете које има:

разговор са родитељима,

осећај сигурности,

границе и љубав,

не тражи одговоре на погрешним местима.

Данас смо, у име „права детета“, често заборавили – да дете има и потребу за ауторитетом, васпитањем и вредностима.

Право без одговорности и казне ствара збуњеност.

Слобода без границе знамо да рађа хаос.

ГДЕ СМО ПОГРЕШИЛИ?

Не можемо говорити о заједништву ако не кажемо истину:

вршњачко насиље се често игнорише,

агресија се релативизује,

ауторитет наставника се урушава,

породица се потискује као темељ друштва.

И онда се чудимо последицама.

Насиље не почиње тог дана.

Оно се гради – годинама у тишини.

СВЕТОСАВЉЕ КАО ПУТ, А НЕ ФРАЗА

Ако желимо промену, морамо се вратити вредностима које су нас одржале:

поштовање,

заједништво,

смирење,

одговорност.

Светосавље није само традиција.

То је начин живота.

То значи да дете учимо: да буде човек пре свега.

ШТА ТА НЕДЕЉА ТРЕБА ДА БУДЕ

Не формалност.

Не обавеза.

Већ:

разговор у сваком разреду,

укључивање родитеља,

заједничке активности које граде поверење,

повратак духовним и моралним вредностима,

јасно супротстављање насиљу.

И оно најважније:

да дете осети да није само.

ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ

Ако желимо мир, не стварамо га казнама. Стварамо га васпитањем… а казна је део васпитног процеса, која је неопходна.

Ако желимо здраву децу –

морамо прво јачати здраво друштво.

ОДГОВОР ДАЈЕМО СВИ

Недеља сећања није само због оних које смо изгубили… то је бол који траје и не заборавља се.

Она је због оних који долазе.

Да ли ћемо им оставити страх – или темељ?

Да ли ћемо их учити да ћуте – или да разумеју?

Одговор не дају институције… одговор дајемо сви ми.

СТРУЧНЕ СЛУЖБЕ – СРЦЕ ШКОЛЕ, А НЕ АДМИНИСТРАЦИЈА

Посебно место у овој теми морају имати стручни сарадници: педагози, психолози и социолози. Данас их у школама често нема довољно, а и тамо где постоје, њихов рад се неретко своди на папирологију, извештаје и формално „праћење наставе“.

То мора да се промени.

Школи су потребни стручњаци који су међу децом, а не иза стола.

Потребно је:

повећати број стручних сарадника у школама,

омогућити да свакодневно раде са ученицима кроз радионице,

усмерити њихов рад на развој личности детета, а не на администрацију.

У ситуацијама када наставник изостане, а нема стручне замене, управо стручни сарадници треба да уђу у учионицу и одрже час или радионицу са децом.

То не би били „празни часови“, већ прилика да се разговара са децом о:

заједништву и слози,

вршњачким односима,

ненасилној комуникацији,

емоцијама, страху и одговорности,

учењу, дисциплини и самопоштовању.

Такви часови би често били вреднији од било које лекције из уџбеника.

ГРАЂАНСКО ВАСПИТАЊЕ – МОЖДА ПРОПУШТЕНА ШАНСА

Часови грађанског васпитања морају добити стварни значај.

Данас се, у пракси, овај предмет често своди на:

формално попуњавање норме,

без јасног садржаја и дубљег утицаја на ученике.

То је озбиљан пропуст.

Потребно је:

ревидирати програм грађанског васпитања,

увести конкретне теме: насиље, одговорност, поштовање, дигитална култура,

укључити стручне сараднике у реализацију наставе,

увести више разговора, мање формализма.

Ово не сме бити „лак предмет“, већ кључни предмет за изградњу личности… као и веронаука, која је кључна.

НАСТАВНИК МОРА БИТИ АУТОРИТЕТ, А НЕ АДМИНИСТРАТОР

Наставници данас раде под сталним притиском:

планова и извештаја,

родитељских притисака,

страха од притужби и процедура.

У таквом систему, наставник губи оно најважније – слободу да васпитава.

Потребно је:

омогућити већу аутономију наставника у раду,

смањити административна оптерећења и разне Тимове,

обезбедити институционалну заштиту од агресивних родитеља,

вратити достојанство наставничком позиву.

Наставник није извршилац форме… он је васпитач.

ОЦЕНА ИЗ ВЛАДАЊА – СИСТЕМ КОЈИ МОРА ДА СЕ МЕЊА

Тренутни систем оцењивања владања у основним школама често доводи до апсурда:

више административне одговорности пада на разредног старешину него смањена оцена ученика,

покрећу се бројни поступци, извештаји и „планови праћења“,

санкције су споре, формалне и често без стварног ефекта… а то деца врло добро знају, да је велика прицедура да се оцена смањи и на довар (3).

У пракси, то значи да се више „кажњава папиром“ него адекватном  смањеном оценим из владања и адекватном казненом мером.

Међутим, у пракси је поступак често преоптерећен административним корацима.

Зато је потребно:

поједноставити процедуру,

јасно повезати понашање и последицу,

дати већу одговорност ученику, а мању бирократску обавезу наставнику,

размотрити да оцена из владања има тежину као и друге оцене приликом уписивања у дневник, то ради разредни старешина.

Јер васпитање и мера није ,,папир”.

КУЛТУРА СЕЋАЊА КАО ТЕМЕЉ ИДЕНТИТЕТА

Култура сећања не сме бити селективна, нити сведена само на догађаје који су нам временски ближи. Ако желимо здраво друштво и јасну свест о себи, онда морамо имати храбрости да погледамо истини у очи – целој истини.

Сећање мора обухватити и страдање српског народа у 20. веку.

Страдање у Независној Држави Хрватској, систем логора као што је Јасеновац, погроми и прогони у акцији Операција Олуја, злочини над Србима у Подрињу, страдања у Братунцу , као и борбе и жртве на Кошарама и Паштрику… о Погрому Срба од стране Албанаца на Космету.

То није позив на мржњу.

То је позив на памћење.

ИСТОРИЈА КОЈА УЧИ, А НЕ КОЈА СЕ ПРЕЋУТКУЈЕ

Зато је неопходно да се у наставне програме историје уведе посебна, јасно дефинисана целина:

„Страдање српског народа у 20. веку“.

Не као споредна лекција.

Не као напомена на маргини.

Већ као темељна област која ће младим генерацијама објаснити:

шта се догодило,

зашто се догодило,

какве су последице,

и зашто се то никада више не сме поновити.

Историја не сме бити стерилна и безлична.

Она мора имати лице, име и жртву.

ПАМЋЕЊЕ КАО ОДГОВОРНОСТ

Без знања о сопственом страдању, млади остају без корена.

А без корена – нема ни стабилне будућности.

Култура сећања није оптерећење.

Она је заштита.

Она учи: достојанству, опрезу, заједништву, и вредности мира.

Јер само онај ко зна шта је изгубио-зна шта мора да чува.

СУШТИНА

Без сећања нема идентитета.

Без истине нема поверења.

Без корена нема будућности.

Зато култура сећања мора бити жива… у школама, у породицама, у уџбеницима и у свести народа.

Јер народ који памти – има шансу.

Има наде… покренуле су се многе ствари које су биле у тмини и прашини.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја