Бојанић: Крсна слава није обичај – она је српски завет… ко нам је присваја?

Постоје ствари које један народ чува вековима, не зато што мора, већ зато што у њима препознаје себе. Код Срба је то Крсна слава. Она није само породични обичај, нити обично окупљање за трпезом. Крсна слава је духовни темељ српске породице, знак православне вере и жива веза са прецима.

Зато вест да је Министарство културе и медија Републике Хрватске 20. априла 2026. године под бројем Z-7985 заштитило „Славу, крсницу или крсно име – прославу обитељског свеца заштитника неретванских католика”, није прошла незапажено у српској јавности.

У опису тог обреда наведени су сви кључни елементи српске Крсне славе: славска свећа, жито, хлеб, вино и гашење свеће вином. То нису споредни детаљи, већ сама суштина славског обреда. Управо зато многи Срби ову одлуку доживљавају као покушај присвајања дела српског духовног и културног наслеђа.

Крсна слава је јединствена у православном свету и вековима је била препознатљиво обележје само српског народа.

Док су други народи своје идентитете градили на државама и границама, ратовима, Срби су свој идентитет чували у дому, крај иконе, кандила и славске свеће.

Није случајно што је управо српска Крсна слава 2014. године уписана на УНЕСКО листу нематеријалног културног наслеђа човечанства као аутентична традиција српског народа. То није било признање само једном обичају, већ читавој духовној вертикали која је вековима чувала српски народ.

Слава је Србе одржала и у временима ропства, и у ратовима, и у страдањима. Када су рушене државе, остајала је слава. Када су забрањивали ћирилицу и српско име, у српским кућама и даље је горела славска свећа.

Управо зато Крсна слава није фолклор, већ завет.

Наравно, нико не може спорити да су у појединим крајевима Далмације, Херцеговине и Неретве постојали различити локални обичаји код католичког становништва, који су били Срби.

Историја Балкана је сложена и испреплетена. Али овде се поставља једно друго питање: зашто се данас, у времену када се све више покушава релативизовати српски идентитет, преузимају управо они обичаји који су вековима били искључиво српски и православни?

Српски народ зато мора више него икада да чува своје духовно и културно наслеђе. Оно што сами заборавимо, други ће временом присвојити.

Оно чега се стидимо, неко други ће представити као своје.

А Крсна слава није нешто што се може преписати у регистар и тако променити њен идентитет. Она није административна одредница, већ живо предање које се преноси са колена на колено.

Слава је молитва. Слава је сећање на претке. Слава је мали храм у српском дому.

Зато је најбољи одговор на све покушаје присвајања – да Срби још више чувају своју славу, своју веру и своје Светосавље. Да деца знају ко су им били преци, шта значи славски колач и зашто се пали славска свећа.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја