Бојанић: КО СМО МИ, ДОШЉАЦИ?

Свакако, потребно је ново научно  сагледавање и састављање праве српске историје и време је да се ослободимо историје коју је писао туђин, она која нам је више од једног века (1878) наметнута и креирана.

Све ово је доста дискутабилно… и треба дубоко радити да се прашина са истине очисти.

Питање порекла Срба није само научно, већ и идентитетско питање.

Оно се тиче нашег односа према земљи на којој смо, према прецима чије кости почивају у овој земљи, и према историји која нас је обликовала.

У времену када се историја често поједностављује или злоупотребљава, дужност је говорити смирено, чињенично и достојанствено.

Да ли може да нам помогне ДНК?

Савремена наука данас омогућава да, поред писаних извора, у прошлост завиримо и кроз генетику… не да бисмо тражили „чистоту“, већ континуитет.

Балкан као отаџбина, кроз крв и време

Балкан није празан простор који је чекао долазак народа.

Он је кроз хиљаде година био дом различитих племена, заједница и култура. Срби, као стари историјски народ, настали су спајањем словенског имена и језика са дубоким старобалканским кореном.

То потврђује и генетика.

Генетска слика Срба… сведочанство трајања

Генетска истраживања Y-ДНК хаплогрупа (мушке линије) показују да је српска популација у својој основи доминантно балканска, уз јасно присутан словенски слој.

I2a – динарска кичма српског народа (око 40%).

Ово је најзаступљенија хаплогрупа код Срба. Њени корени везани су за Динарски простор и западни Балкан, а њено присуство на овим просторима мери се хиљадама година. Она представља генетску вертикалу балканског човека, који је овде живео и пре римске власти, и пре сеоба народа.

I2a је жива потврда да Срби нису народ без прошлости.

E1b1b – древни балкански слој (15–20%)

Ова хаплогрупа води порекло из праисторијског и античког Балкана. Везује се за староседелачке популације, за ране земљораднике и илирско-трачки свет. Њено снажно присуство код Срба још једном потврђује дубоку укорењеност српског народа у балкански простор.

R1a – словенско име и језик (15–20%)

R1a представља словенску генетску компоненту, повезану са досељавањем словенских племена у раном средњем веку.

Са њом долази словенски језик, култура и име… и управо тај слој даје Србима њихов словенски идентитет.

Међутим, важно је нагласити: словенска компонента код Срба није једина, нити доминантна, већ се уклапа у већ постојећи балкански темељ аутохтоног народа.

Остале хаплогрупе, трагови историје

Мањи проценат хаплогрупа као што су R1b, J2, I1 и G сведочи о вековима додира са Римом, Византијом, Средоземљем и Европом. Балкан је увек био раскрсница… и то је део његове судбине.

Шта нам све ово говори?

Када се саберу главне старобалканске хаплогрупе (I2a и E1b1b), долази се до закључка да око половине, па и више, српских мушких линија има дубоке, предсловенске корене на Балкану.

Срби су народ који је наследио Балкан, прихватио словенски идентитет и кроз векове га бранио.

Истина између крајности

Истина није ни у тврдњи да су Срби „чисти аутохтони народ од праисторије“,

али није ни у тези да су Срби „обични дошљаци без корена“.

Истина је српска…  сложена, историјска и жива.

Срби су словенски народ по језику и имену, али балкански народ по крви, земљи и трајању.

Српски народ није настао у једном веку, нити на једној сеоби. Он је настајао у времену, на истој земљи, кроз борбу, веру и памћење.

ДА УЂЕМО У АРХИВСКУ ГРАЂУ И ПОТРАЖИМО ПОМОЋ ИСТОРИЧАРА КОЈИ СУ НА МАРГИНИ И ОСПОРАВАНИ

Зашто данас нема књига и ретко ко их штампа историчара: Ј. Рајић, К. Николајевић, Милош С. Милојевић, П. Срећковоћ, Сима Лукин Лазић, Ј. Добровски, Јован Брановић и других који нису спомињали да су Срби дошљаци на Балкану.А што их нема у књижарама и продаји, то не чуди много… данашњи уџбеници и докторати нису писани по тим изворима наших старих историчара и том наративу, већ по изворима Бечко-берлинске школе.

Многи историчари покушавали су у нашим библиотекама и архивима пронаћи књиге античких писаца и историчара, (Плинија Старијег, Диона Касиуса, Бохартуса, Кит Куртис, Атавиота … ) али ничег није било.Сви ови наведени антички писци небројано пута су помињали Србе на античким територијама (за које наша званична историја тврди да су дошли тек у 7. веку).

Чудно је то што нема никаквих записа о ,,Сеоби Словена” то нико не помиње, зато и немамо ни једну битку, ратове из тог периода, што је и невероватно.

Толики народ да се стварно доселио, морао би да храну узима или отима од других и не само храну, морао би да се води неки рат, сукоб, битка а све то би свакако би било забележено… овако, о томе нема ни трага сем у једном извору Константина Порфирогенита.За основ данашње историје Балкана узима се запис Константина Порфирогенита „О народима“, који највероватније није дело овог византијског цара (913-959). Мишљења су да је овај документ сачињен по вољи и у режији Ватикана, негде око 1611. год. Запис је био у власништву Катарине Медичи, а превео га је на латински Јохан ван Мејрс 1611. године. Мало касније (1623) наћи ће се у Ватиканској библиотеци.

Византијски цар Порфирогенит уопште није био историчар. Он је написао само два списа: један се односи на дворске церемоније, а други на организацију државе.Овај дискутабилни спис је писан да велича историју Хрвата, а да потисне Србе. У овом спису су побркани датуми и ликови што указује да се можда ради о подвали и фалсификату.

Овај спис се узима као једини извор за нашу историју што је исто веома чудно.

Ево и како смо ми сами помогли Албанцима да стварају своју колевку на отетој земљи.Уџбеник Историја за 6. разред основне школе коју је написао Раде Михаљчић у којој тврди да су Албанци Староседеоци на Косову и Метохији, а да су им Срби отели земљу и преузели обичаје и културу. Трагично, зар не? Олако смо прихватали све наметнуте лажи из туђе кухиње… а чињенице нисмо сагледавали, зарад ситних интереса, који нас данас коштају много.

Зато и кажу да су они аутохтон народ, а ми узурпатори који су градили цркве и манастире на њиховим Богомољама… зато и присвајају српску средњовековну баштину.Хвала Богу, то се изменило и више тога у већини српских уџбеника историје од пре пар година нема. Али Албанци се и данас позивају на нашу историографију и то су добро презентовали широм света, што нам данас знатно отежава положај у борби да Косово и Метохију задржимо, док нам светињу отимају. Е, то је трагедија и срамота која траје више од пола века, а о томе се ћути. Зато нам је и положај по питању Космета знатно отежан.

Све време смо ћутали, наша ,,мудра“ струка, ћутолози… зарад ситних привилегија и докторских радова. Зато данас немамо ни један докторски рад ни из страдања Срба у Јасеновцу, а камо ли о Србима као аутохтоном народу.

Ти досељеници се деценијама користе лажима, историјом без чињеница. Служе се историјом која се заснива на извртању чињеница, присвајању, отимању и крађи идентитета оног коме ни сами не припадају. За себе причају да су потомци Илира, да су староседеоци.Већина Срба и не зна ко је био Скендербег, не знамо ни да је Скадар био српски град, веома значајан. Зато данас и бауљамо, лако нам је преотети истирију.

Заборавили смо на корене и претке. А Скендербег је био СРБИН и то и јесте, друго не може бити, који је данас национални херој Албанаца, а уместо ми да дижемо споменике Скендербегу (Ђурађ Кастриот) по Србији.Шиптари агресивно медијски пропагирају лажну покрадену српску историју, а ми морамо то исто агресивно да пропагирамо али са аутохтоном, чињеничном историјом, која је део и нас самих, истином да се боримо против лажирања, извртања и крађе.

Не смемо је препустити агресору и освајачу. Отеше нам Скендербега (Ђурађа Кастриота), Леку Дукађиниja, Србина из Рашке. Албанци Скендербега величају као албанског националног хероја и заснивају историју на њему, отимају и скрнаве нам Немањиће, МилошаОбилића, Карађорђа, цркве, манастире, а ми то не помињемо, и забрињавајуће се на те сурове лажи не оглашавамо, као да они не припадају нама.Космет је јединствен у историји по својој непрекинутој трагичној историји, али и поред свих трагедија, геноцида, агресије, окупације… оно и даље одолева тој трагедији.

Јасно је свима, да су за нашу науку најбитнији историјски извори (и званични а и незванични), од њих све почиње, а о досељавању Словена паушално је писао само Порфиригенит, што је доста чудно.У разоткривању ове истине доста су нам помогли наши истакнутистари и заборављени историчари, који нису без разлога скрајнути.

НАШИ СРПСКИ ИСТОРИЧАРИ КОЈИ СУ ПИСАЛИ О СРБИМА КАО АУТОХТОНОМ НАРОДУ… данас су оспоравани и скрајнути од стране званичне историје, што и не чуди, када су им тврдње и истраживања по том питању супротна.Прича о доласку Словена на Балкан у 7. веку по угледним професорима, др Олги Луковић Пјановић, др Милану Будимиру, др Рељи Новаковићу, др Радивоје Пешићу, др Момиру Јовићу, Светиславу Билбији, др Радомиру Ђорђевићу, др Ђорђу Јанковићу, Радовану Дамјановићу, Радоњи Божовићу, Александру Митићу и многим другим историчарима, демагошка је или бајковита, али та демагошка или бајковита историја је у Србији званична и призната историја.О Србима као аутохтоном народу говорили су и писали: Доброслав Јевђевић, Драгољубу Антић, Јован Деретић (оспораван од струке, али морао сам да га споменем, више је истраживања спровео него многи историчари, то је чињеница) Слободан Јарчевић, Горан Шарић, Александар Шаргић, они нису историчари по струци, али су свој живот и рад посветили науци и истраживању.Не треба да нас чуди и податак да су у сваком рату страдале библиотеке и архиви, једна од првих бомби у Другом светском рату у Београду пала је на Народну библиотеку.Књиге су страдале и паљене су и у Великом рату и у Другом светском рату. Зато ми данас скоро да немамо те староставне књиге, а и не трудимо се много да их прибавимо.

Миграција је свакако било и досељавања на овим просторима, дефинитивно читајући ове старе писце и њихова дела све указује на то да су стари Словени-Срби дуго пре 7. века живели на овим просторима, и да никакве Сеобе Словена у тој мери како се приказује није било, да јесте, сигурно би било и извора.

Зато ми о овој теми морамо да дискутијемо, да се организују округли столови да се више пише и расправља, а не да струка ,,мудро“ ћути, као и за све друго што се коси са званичном историјом, оном после Берлинског конгреса (1878)… као да ћутимо из разлога да не увредимо сопствене џелате са Запада.

Сходно научним принципима требало би узети обе стране (званичну и незваничну историју) у разматрање, и што више користити све изворе, трагати за изворима и чињеницама, и што више расправљати аргументовано о том проблему. Једино се тако долази до истине!Ово је тема о којој се и данас ,,мудро“ ћути, да ли из страха или незаинтересованости, то је већ велико питање.Наравно, званична историја треба да се поштује. Ја то поштујем, али немам аргументе и чињенице у вези са делом око досељавања Словена, да то као чињеницу усвојим.

За мене је тај део доста дискутабилан. Истину, ипак, морамо да тражимо по свим изворима, требало би организовати научни скуп истраживача, где би се суочили истраживачи са чињеницама и различитим изворима до којих су дошли. Не треба ништа да буде зацементирано, иако би то поједине индивидуе желеле.

Старчево, Винча и Лепенски вир… корени којих као да се стидимо да покажемо у пуном сјају

На простору данашње Србије настале су неке од најстаријих цивилизација у Европи. Старчево, Винча и Лепенски вир нису само археолошки појмови из уџбеника, већ сведочанство да је овај простор био насељен, организован и културно развијен хиљадама година пре него што су настале многе познате цивилизације.

Ипак, у јавности се о томе говори мало и без поноса. Као да нас је срамота што се на нашем тлу родила једна од најстаријих европских култура и цивилизација… а корене делом вучемо као аутохтом народ.

Цивилизација пре цивилизација

Лепенски вир, стар више од осам хиљада година, био је уређено насеље са јасним планом, кућама, духовним животом и монументалним каменим скулптурама.

У време када је велики део Европе живео у привременим насељима, овде је постојала заједница са идентитетом и симболиком.

Винчанска култура донела је напредак који је био испред свог времена… обраду метала, развијену трговину, велика насеља и знакове који подсећају на најраније облике писма.

Старчевачка култура представља почетак пољопривреде и сталног живота на Балкану.

Ово нису легенде нити националне фантазије. Ово су чињенице које признају и светски музеји и научне институције.

Зашто онда ћутимо, зашто по том питању нисмо гласни… па смо препустили странцима да то назову Дунавска цивилизација, не случајно.

Када бисмо замислили да се Лепенски вир налази у Италији, Грчкој или Израелу, био би светска туристичка атракција и темељ националног поноса.

У Хрватској или Албанији био би део званичне државне приче.

Само код нас ове цивилизације често остају на маргини, представљене као нешто што „нема везе са нама“, јер су „превише старе“… а ми ,,дошљаци“.

Шта значи бити аутохтон?

Аутохтоност не значи да су данашњи Срби исти људи који су живели у Лепенском виру. То нико озбиљан ни не тврди. Али аутохтоност значи да је овај народ наследник простора, културе и памћења.

Народи се мењају, мешају и обликују, али земља памти. Симболи, однос према рекама, планинама и светим местима преносе се кроз векове и миленијуме.

Српски народ није народ без корена. Он је наследник једног од најдубљих културних слојева у Европи.

Време је да престанемо да се стидимо

Проблем није у науци, већ у нашем односу према себи. Док други народи своју далеку прошлост користе као снажан темељ идентитета, ми је склањамо у страну, као да је терет, а не благо.

Старчево, Винча и Лепенски вир не припадају ниједној идеологији. Они припадају истини и овом простору.

Време је да о најстаријој европској цивилизацији на тлу Србије говоримо јасно, мирно и без страха.

Не да бисмо били „већи“ од других, већ да бисмо коначно били свесни себе.

То је само једно виђење овог проблема, у доброј намери за наш српски народ.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја