Бојанић: Када су Срби постали „Југословени“… Косово и Метохија у сенци комунистичке идеологије

У том времену многи Срби престали су да се доживљавају као Срби, а почели су да се називају „Југословенима“, верујући у нову идеологију која је обећавала братство и јединство… чак и са онима који су до јуче били на супротној страни историје… али је истовремено потискивала српску националну, духовну и светосавску свест.

По школским учионицама скидане су иконе и слике Светог Саве, а на њихово место стављане су слике маршала Тита.

И то је српски народ, уморан од рата и жељан мира, у великој мери прихватио без отпора… прихватио је ,,брата џелата“ за брата.

За Србе, најболније питање те нове политике било је питање Косова и Метохије.

Дрезденски конгрес и идеја разбијања „великосрпске хегемоније“

Корени каснијих комунистичких политика према српском питању могу се тражити још у периоду између два светска рата.

На IV конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, под снажним утицајем Коминтерне, усвојене су тезе о „великосрпској хегемонији“ у тадашњој Краљевини Југославији.

У тим документима заступана је политика:

разбијања југословенске монархије

признавања права на самоопредељење народа

стварања посебних националних држава.

У том контексту помињало се и право на издвајање:

Хрватске

Словеније

Македоније

Црне Горе

па чак и припајање Косова новоствореној држави Албанији.

То се тумачило као програмски почетак политике распарчавања српских земаља.

Данас је јасно да је дух тих одлука остао присутан у каснијој политици… а и данас.

АВНОЈ и ново прекрајање земље

Током Другог светског рата, комунистички покрет (који је био у илегали у краљевини Југославији) је на заседањима Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) поставио темеље нове државе.

На заседању 1943. године одлучено је да будућа Југославија буде федерална држава састављена од република.

Тада је створена структура која је у великој мери одредила будућу политичку судбину Срба, а те последице осећамо и данас:

Србија

Хрватска

Словенија

Босна и Херцеговина

Македонија

Црна Гора.

Посебно је значајно што је само Србија унутар себе добила две аутономне покрајине: Косово и Метохију и Војводину.

У српској историографији, али и у радовима политичке емиграције, ова одлука се често тумачи као системско слабљење Србије унутар нове федерације.

Јер док су друге републике биле компактне, Србија је била подељена.

Али, Срби нису добили АП Српску крајину у Хрватској.

Планови о балканској федерацији

Одмах након рата, у кругу комунистичког руководства Југославије појавила се идеја о балканској федерацији, у којој би биле Југославија, Албанија и можда друге земље региона.

У мемоарима и дипломатским документима из тог периода помињу се разговори о томе да се Албанија прикључи Југославији као нова република, чиме би се решило и питање албанског становништва у Југославији… и Албанији припоило Косово.

Према сведочењима из совјетских дипломатских дневника и каснијим анализама, разматрана је могућност да се албанско становништво Косова и Албаније нађе у заједничкој федерацији, што би у пракси значило и ново разграничење унутар федералне државе.

БУЈАНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА

Током рата одржана је и Бујанска конференција јануара 1944, на којој су делегати албанских комуниста и представници партизанског покрета усвојили резолуцију која је подржавала идеју да Косово после рата има право да се уједини са Албанијом.

Та резолуција касније није реализована, али је показала да је питање Косова у комунистичким круговима било предмет политичких комбинација и интереса.

Забрана повратка Срба на Косово

Једна од најконтроверзнијих одлука нове власти донета је 1945. године.

Комунистичке власти забраниле су повратак великом броју срба и црногораца који су у међуратном периоду били насељени на Косову и Метохији.

Истовремено, током и после рата, на Косово се доселио значајан број Албанаца из Албаније (око 300000), што је временом довело до значајних демографских промена у покрајини.

У српској емигрантској литератури ова политика описивана је као систематско слабљење српског присуства на Косову и Метохији, уз тврдњу да је нова власт желела да придобије албанско становништво и тако учврсти своју политичку позицију.

Милован Ђилас и комунистичко руководство

Један од кључних људи тог времена био је Милован Ђилас, један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита и један од најмоћнијих људи у комунистичкој Југославији.

Касније, када је пао у немилост режима, Ђилас је у својим књигама и мемоарима описао унутрашње расправе у комунистичком врху и механизме власти.

Са поносом је касније причао о припајању Косова Албанији и под којим условима… да је то његов лични став био као и партије да се уједине са Албанијом и самим уједињењем да ће Косово припасти Албанији као федералној јединици у саставу Југославије.

Његово најпознатије дело „Нова класа“ разобличавало је комунистичку елиту као нову владајућу класу која је управљала државом у име идеологије.

Припајање Лепосавића Косову

Једна од одлука комунистичких власти која се често помиње у расправама о Косову јесте административна промена граница 1959. године, када су општине Лепосавић и Лешак укључене у аутономну покрајину Косово и Метохија… по налогу Титових комуниста.

Иако је званично образложење било економско и административно повезивање са рудником Трепча, ова одлука се у српској јавности често тумачи као још један корак у постепеном издвајању Косова из Србије… све су то били кораци ка отимањи Космета.

Идеологија која је заменила веру

Највећи преокрет није био само политички него духовни.

Комунистичка идеологија настојала је да замени вековну духовну основу српског народа… Светосавље и православну веру.

Црква је била прогоњена, манастири затварани, а вера потискивана у приватну тајну сферу живота.

Нова држава није желела Србе као народ који се ослања на своје духовно и историјско наслеђе, већ је желела новог човека… социјалистичког Југословена.

Тако су многи Срби у том времену прихватили нови идентитет, верујући да је национално питање превазиђено.

Али историја је показала да народ који заборави своје корене губи и снагу да брани своје светиње и своју земљу.

Поука историје

Историја Косова и Метохије у XX веку показује колико су политичке одлуке, идеологије и геополитика могле да утичу на судбину једног народа.

Али историја нас учи и нечему другом.

Народ који се одрекне свог духовног темеља лако постаје плен идеологија и туђих интереса.

Зато се српско питање Косова и Метохије не може разумети само кроз политику, демографију или геополитику.

Оно је, пре свега, духовно питање.

Косово и Метохија нису само простор на карти. То је место где су настали темељи српске државе, културе и вере… ту нам је корен… без кога би увели и нестали као народ.

Зато је и данас најважније да Срби, где год живели, не забораве ко су и одакле потичу.

Јер народ који се врати својим коренима… враћа се и својој снази.

Време страха и репресије, то не смемо заборавити

Победа комунистичке револуције после Другог светског рата није донела само нови политички поредак и смену монархије, већ и суров обрачун са свима Србима који су били означени као „непријатељи народа“.

У име нове идеологије, многи Срби… домаћини, интелектуалци, свештеници, официри и присталице монархије… постали су мета револуционарне освете.

У Београду је једно од симболичних места тог времена био Лисичји поток, где су након ослобођења 1944. године, без суђења и пресуде, одвођени и стрељани бројни људи које је нова власт сматрала политичким противницима.

Слична стратишта постојала су и у другим деловима Србије, а многе породице никада нису сазнале где су им најближи сахрањени… на таквим стратиштима грађени су фудбалски терени, спортски центри, зграде…

Они који нису одмах убијени често су пролазили кроз друге облике репресије и преваспитавања.

Хиљаде људи завршили су у затворима нове власти.

Најпознатији међу њима био је Голи оток, сурово место кажњавања политичких неистомишљеника, где су многи људи прошли кроз године тешког понижења, принудног рада и психолошког ломљења.

Посебно су страдали они који су били везани за стару државу… официри Краљевине Југославије, припадници монархистичког покрета, имућни домаћини, свештеници и људи који су били одани традицији и вери… Светосављу.

Тако је уместо обећаног братства и слободе, у многим српским кућама завладао страх. Многи су научили да ћуте, да не говоре оно што мисле и да своју веру и сећања чувају у тишини својих домова.

Ипак, ни страх ни репресија нису могли да избришу духовни темељ српског народа у делу народа. Светосавски дух, који је вековима чувао српски идентитет, наставио је да живи у породицама, у сећањима и у светињама које су преживеле и најтежа времена.

Завет који се не сме заборавити

Зато питање Косова и Метохије није само политичко, нити само историјско питање. Оно је пре свега заветно питање српског народа.

Кроз векове су се царства смењивала, границе померале, идеологије наметале и рушиле, али је једно остало исто… духовна вертикала српског народа, од Светог Саве, Кнеза Лазара до косовског завета.

Када су Срби заборављали своју веру, своју историју и своје светиње, губили су и снагу да бране своју земљу.

Када су се враћали Светосављу, враћали су се и себи. Отуда и непрестаног подсмеха код појединаца када се изгивори реч Светосавље или Косовски завет.

Зато је питање Косова и Метохије више од географије, више од политике и више од дневних интереса.

То је питање памћења, идентитета и верности завету предака.

Народ који заборави своје светиње престаје да буде народ.

А народ који чува своје светиње, ма колико био притиснут и расејан, увек ће имати снаге да се поново усправи.

Зато Косово и Метохија нису само део наше прошлости.

Они су огледало наше савести и испит наше верности.

И зато се косовски завет не чува само у књигама и историји.

Он се чува у срцу народа који зна ко је, шта је и коме припада.

Јер народ који чува свој завет… чува и своју будућност.

Приредио: Ђорђe Бојанић, главни уредник сајта Српсак историја