Бојанић: ФИЛМ ,,ОЛУЈА“, оно што смо чекали годинама
Одличан филм, али било је простора да буде још бољи. Ово је прича о људској неописивој тузи, трагедији и страдању. Филм продитре у патњу српских избеглица кроз више људских судбина. Немогуће је а не заплакати. Добро је што данас после 28 година имамо овакав филм који приказује патњу и страдање Срба од разуларених хрвата који су довршавали посао који нису у геноциду над српским народом у Другом светском рату.
Са оваквим филмовима, дефинитивно, Србија је постала храбрија и трезвенија.
Суштина филма ,,ОЛУЈА“ је да већ данас сви портали и медији пишу о зверствима хрватских убица.
Јавност како у Србији тако и Хрватској је узнемирена због истине која полако излази на видело кроз екранизацију.
Ту је и победа овог филма, као и у филму ,,ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА“.
Обрадовало ме и то што је на почетку филма писало: ,,У ПОСЛЕДЊЕМ РАТУ, У КОНЦЕНТРАЦИОНИМ ЛОГОРИМА НА ТЕРИТОРИЈИ ХРВАТСКЕ УБИЈЕНО ЈЕ ПРЕКО 800000 СРБА, ЈЕВРЕЈА И РОМА ОД СТРАНЕ ХРВАТСКИХ НАЦИСТА-УСТАША“. Срећом да се није руководило умањењем броја жртава, што је сада актуелно и хистерично код хрвата и мањег дела српских историчара.
Филм ,,Олуја”, свакако после 28 година открива истину о Србима прогнаним из Крајине и о њиховој патњи, коју српски народ никада не сме заборавити.
Али, по мом виђењу заобишла се суштина вековне мржње према Србима од стране хрвата.
Хрвати су само наставили идеологију Старчевића (србин који се одрекао својих корена) коју су завршили те 1995. год, и сада имају скоро етнички чисту државу од Срба. Морао се споменути и план једног од оснивача усташког покрета Миле Будака (такође припадник покрштене српске породице) за решавање српског питања у Хрватској — једну трећину убити, другу протерати, а трећу похрватити (покатоличити).
Морало се кратком причом кренути, бар нараторском од Великог рата и страдања Срба од стране хрвата у том рату, па преко паклених година Другог светског рата (логори, прогони, логори за децу…), да се тако гледалац уведе у филм (има оних који и не знају позадину страдања, а поготово странац), у завршну фазу етничког чишћења и протеривања Срба са њихових вековних огњишта и територија.
Невероватна је наивност српског народа кроз тај паклени 20. век када смо изгубили преко три милиона становника, кроз све одбрамбене ратове које смо водили, прогона и покоља.
Ми смо као омађиани и мегаломански (као да нисмо разумели каква нам опасност прети од сопствених џелата) ушли у заједницу 1918. год, са својим џелатима, то се исто десило после неописивог геноцида у Другом светском рату над Србима на простору НДХ, када смо срушили свог краља и прихватили хрвата за вођу и маршала који је на Србе пуцао на Церу и Колубари а као предводник партизанског покрета у Другом светском рату коме није пало на памет да прво ослободи логор Јасеновац.
Зашто није био приоритет место највећег Српског стратишта, велико је питање, али и јасно зашто није дошло до ослобађања логора Јасеновац.
Ваљда да хрватски џелат доврши клање и прикрије трагове геноцида.
Ни српским комунистима Јасеновац није био приоритет, добро су знали и штитили џелата у злочиначким намерама… својим неделовањем.
Сурово нас је то ,,братство и јединство” коштало.
Зато, за нас Србе велико је богатство имати филмове као ,,Олуја“ и ,,Дара из Јасеновца“, али ту не смемо стати.
Коначно смо слободни, избацили смо из себе оно што смо крили и оно за шта нисмо имали храбрости, и терет за који нисмо били свесни да га носимо у свести, као и да сазнамо истину, или смо до сада били незаинтересовани да сурову истину екранизујемо.
Главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, у овом времену када се скрнави и ревидира број српских жртава, а у томе и ми сами џелату помажемо, нашом ћутњом. Њихов циљ је да нико ништа не говори, да се нигде о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише и хвала Богу екранизује (срећом Србија је коначно смогла снаге), јер само екранизовали злочин (,,Олуја“ и ,,Дара из Јасеновца“) и писани траг остаје за века и векова, а чињеница и извора имамо на претек… а тек колико неоткопаних јама по тој Хрватској има.
ДОК НАМ СРПСКА ИСТОРИЈА НЕ БУДЕ ПРИОРИТЕТ И ДВОГЛЕД, ДОК НЕ ПОЧНЕМО ДА УЧИМО ИЗ ЊЕ И САГЛЕДАВАМО БУДУЋНОСТ И РАЗУМЕМО ОПАСНОСТ… биће тешко по нас, а ако је разумемо, видећемо и будућност као што из ње видимо прошлост, тако ћемо сагледати и опасност. Ми морамо учити из сопствених грешака… а имамо их на претек.
Свакако, хвала Србији за овакве филмове, којих мора бити још више.
Хвала Богу, да смо наше страдање и патњу почели да екранизујемо, једино је тако нећемо заборавити.
Препорука да погледате филм који траје 150 минута, нећете зажалити и сигуран сам да ће вас дирнути у срце.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
