Бојанић: Двеста година касније – Сава Текелија је био у праву

Данас, након више од 200. година, можемо рећи да је у потпуности разумео опасност која ће тек доћи.

Оно што је тада изгледало као безазлено регионално одређење, временом је постало средство раздвајања, цепања и слабљења српског народа.

Срби су вековима живели на огромном простору Балкана. Разликовали су се по говору, ношњи, обичајима, па чак и по менталитету… а и по вери.

Али су знали ко су. Знали су да припадају истом историјском, духовном и националном стаблу.

Данас, међутим, све чешће чујемо да је неком важније што је Личанин, Херцеговац, Шумадинац, Војвођанин, Косовац или Црногорац, него што је Србин.

И управо ту почиње проблем.

Регионална припадност сама по себи није опасна. Напротив… лепо је чувати завичај, дијалекат, ношњу, песму и обичаје свога краја.

Србија и српски простор су одувек били богати различитостима. Али када географска одредница почне да потискује национални идентитет, онда она постаје политичко оружје.

Историја нас томе сурово учи.

Од српских етничких простора и српског народа временом су стварани нови национални идентитети, језици, народи, цркве.

Део Црногорца је одвојени од српског корена иако је стара Црна Гора била једна од најјачих српских земаља и упоришта.

Македонски идентитет је политички формиран на простору Старе Србије, где су генерације људи вековима себе називале Србима.

Од исламизованих Срба у Босни створени су Бошњаци као нова национална категорија.

Данас се чак покушава и загивара стварање „војвођанске“ нације, као да су то посебни народи, а не делови истог историјског и националног бића.

И све је почињало готово исто – прво регион, потом посебност, затим дистанца, а на крају нова нација… језик и црква.

Зато је Сава Текелија још у своје време упозоравао да су покрајинска имена опасна онда када постану важнија од народног имена.

Јер народ који заборави ко је, временом постаје лак плен туђих политика, идеологија и интереса.

Сетимо се када смо сви постали ,,југословени”… када смо заборавили да смо Срби.

Срби су често сами себи правили поделе. Уместо да нас различитости обогаћују, ми смо их претварали у зидове и поделе.

Данас имамо бесмислене расправе о томе ко су „прави Срби“, ко је „Србијанац“, а ко „пречанин“, ко је „дођош“, а ко „староседелац“.

Док се ми делимо по селима, регионима и дијалектима, други веома добро знају шта желе – да српски народ буде што ситније подељен и што слабији и подељенији.

Народ који се непрестано цепа на мање делове временом губи снагу, самопоуздање и историјску свест.

А народ без свести о сопственом јединству лако постаје предмет туђег обликовања.

А то се нама данас дешава.

Зато је данас више него икада потребан интегрализам српског бића… свест да смо један народ без обзира да ли живимо у Шумадији, Херцеговини, Босни, Црној Гори, Војводини, Далмацији или на Косову и Метохији.

Можемо имати различите нагласке, обичаје и локалне особености, али не смемо дозволити да нас те разлике претворе у туђе народе.

Личанин може бити поносан Личанин… али он је Србин из Лике. Херцеговац може волети Херцеговину – али не сме заборавити своје српско име, он је Србин из Херцеговине. Исто важи за Шумадинце, Далматинце, Кордунаше, Војвођане, Црногорце и све друге крајеве српског етничког простора.

Јер завичај је корен, али је народ стабло.

Сава Текелија је то видео пре више од 200 година. Ми данас живимо последице онога на шта је упозоравао. И зато је крајње време да из историје нешто научимо… док се поново не пробудимо подељени, расцепкани и убеђени да смо једни другима странци и непријатељи.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја