Бојанић: Човек који је сачувао Душанов гроб и мошти српских светитеља – комунисти су га осудили на заборав

Постоје људи који државу бране мачем. Постоје и они који је чувају знањем, вером и истрајношћу. Док први освајају битке, други спасавају памћење народа. Без њих, ни највеће победе не би имале ко да памти.

Један од таквих људи био је професор и протојереј Радослав Грујић – историчар, археолог, теолог, правник, универзитетски професор и неуморни чувар српске духовне и културне баштине.

Ипак, данас ће многи лакше набројати имена политичара, ријалити звезда, певача  и интернет инфлуенсера него човека који је пронашао гроб цара Душана, спасао мошти српских светитеља и оставио више од 270 научних радова.

То није само неправда према једном човеку. То је огледало нашег односа према сопственој прошлости.

После година проучавања старих повеља и средњовековних извора, Грујић је 1927. године успео да лоцира рушевине манастира Светих Архангела код Призрена, задужбине цара Душана. Управо ту открио је земне остатке најмоћнијег српског владара.

Да није било његове научне упорности, цар Душан би можда и данас почивао заборављен под рушевинама сопствене задужбине.

Али то није било његово највеће дело.

Током Другог светског рата, док су усташе пустошиле фрушкогорске манастире и уништавале све што је сведочило о вековном постојању српског народа, Радослав Грујић је организовао спасавање моштију кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића.

Истовремено је учествовао у спасавању рукописа, архивске грађе, црквених драгоцености и докумената о страдању Срба у НДХ.

Његов рад није био само научни. Био је национална мисија.

Основао је Музеј Јужне Србије, учествовао у оснивању научних установа у Скопљу, објавио стотине научних радова и оставио темеље без којих би српска историографија данас била далеко сиромашнија.

А онда је дошла 1945. година.

Уместо захвалности, дочекао га је прогон, зато што је сарађивао са Недићем.

Суд части Београдског универзитета удаљио га је са Универзитета и лишио националне части. Као доказ против њега наведено је што је предлагао да се попишу и документују уништене српске културне драгоцености током рата, што је сарађивао са немачким бароном фон Рајсвицом приликом спасавања моштију српских светитеља и што су његова предавања на Коларчевом народном универзитету емитована преко Радио Београда, који је био под контролом окупационих власти Милана Недића.

Парадокс је био очигледан.

Човек који је ризиковао сопствени живот да спасе српске светиње проглашен је непријатељем.

Деценијама касније постало је јасно да су те оптужбе биле плод идеолошког обрачуна, а не правде.

Виши суд у Београду је 2014. године рехабилитовао професора Грујића, утврдивши да је пресуда из 1945. године представљала политички мотивисану неправду.

Али ни рехабилитација није могла да врати године понижења.

Последње године живота провео је скромно и далеко од јавности. Преминуо је 1955. године током лечења на Хвару. На вечни починак испратили су га углавном великодостојници Српске православне цркве, а опело је служио патријарх Викентије.

Тек 1992. године испуњена је његова последња жеља. Његови и посмртни остаци супруге пренети су у манастир Гргетег на Фрушкој гори – светињу коју је током рата настојао да сачува од усташког разарања.

Можда је управо у томе највећа симболика његовог живота.

Вратио се манастиру који је бранио, али признање народа није дочекао.

Данас много говоримо о очувању националног идентитета. Међутим, идентитет није политичка парола нити пригодан говор за државне празнике. Он живи у манастирима, архивама, старим рукописима, моштима светитеља и људима који су били спремни да све то сачувају онда када је изгледало да ће нестати.

Један од тих људи био је професор Радослав Грујић.

И зато питање није само зашто га је комунистички режим спутао.

Питање је и зашто смо га ми, после толико деценија слободе, дозволили да остане на маргинама националног сећања.

Јер народ који заборави своје чуваре памћења, временом изгуби и сопствено памћење.

А када народ изгуби памћење, онда други почињу да пишу његову историју.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја