Бојанић: БРАТУНАЦ У СЕНЦИ… А БОЛ НЕ ПРОЛАЗИ

Постоје места где време као да је стало. Не зато што је живот престао, већ зато што сећање није добило место које заслужује.

Једно од таквих места јесте Братунац, као и српска села око Сребренице, чије жртве и после више од три деценије остају у сенци.

Док се сваког јула пажња светске јавности усмерава на Сребреницу, готово да нико не говори о страдању српских цивила у Подрињу. Као да су неке сузе вредније од других.

На Петровдан 1992. године нападнута су српска села Залазје, Биљача, Сасе и Загоне. Тада је, према подацима које наводе институције Републике Српске, убијено 69 српских војника и цивила, а 22 су заробљена и касније убијена… стравичне злочине над Србима су извршиле муслиманске снаге.

Многи су рањени, а део несталих никада није пронађен. Тај дан остао је дубоко урезан у памћење српског народа Подриња.

Током рата на простору Подриња страдало је 3.267 српских цивила и бораца. Међу њима је било 47 деце.

Иза сваког од тих бројева стоји један прекинути живот, једна породица и једна трагедија која не сме бити заборављена.

У Братунац се не зове – у Братунац се иде.

Под тим слоганом сваке године окупљају се породице страдалих, преживели, пријатељи и сви који верују да је сећање дуг, а не избор.

У Републици Српској 4. јул обележава се као Дан жалости у знак сећања на српске жртве Средњег Подриња и Бирча. То није дан политике, већ дан тишине, молитве и поштовања према онима који се никада нису вратили својим домовима.

Највише боли тишина.

Боли што о овим страдањима нема играних филмова које ће гледати свет. Боли што нема великих међународних продукција које ће испричати приче српских породица. Боли што уџбеници често тек успут помињу њихову трагедију. Боли што се о њима говори једном годишње, а онда поново завлада тишина.

И Србија би морала више.

Не само један венац, један говор и неколико телевизијских прилога… и пар текстова у електронским медијима.

Потребни су маузолеји, места сабрања, музеји, споненици, документарни и играни филмови, научна истраживања, изложбе, преводи књига на светске језике и озбиљна култура сећања која ће трајати сваког дана, а не само на годишњице.

Ниједно друштво не сме да дозволи да му сећање на невине жртве зависи од политичких прилика, медијске пажње или интересовања света. Ако ми сами не будемо чували успомену на своје страдалнике, тешко је очекивати да ће то чинити други.

Сећање није позив на мржњу. Оно је дуг према невино страдалима и опомена да се зло никада и никоме не понови.

Зато Братунац не сме да остане у сенци.

Не зато што треба засенити било чију туђу трагедију, већ зато што свака невина жртва заслужује име, гроб, свећу и сећање.

Јер мир се не гради заборавом. Мир се гради истином, поштовањем свих невиних жртава и спремношћу да се страдање никоме не пориче.

Нека нам Братунац буде опомена.

Не да мрзимо.

Већ да никада не заборавимо.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја