Бојанић: Битка на Плочнику скрајнута из наших уџбеника, а у њој су Срби показали да Османлије могу да буду поражене

Турци су прве нападе на Лазареву државу извели 1381. год, тада су дошли до Параћина, али су их ту Срби сузбили, поразили и вратили назад. Пошто је султан Мурат I био презаузет у Малој Азији, оставио је на миру Србе на неколико година.

Кнез Лазар је добио дојаву да Турци врше велике припреме да у пролеће 1386  године поново  нападну Србију. Али и тај покушај за Турке је био погубан, па су морали поново да беже из Лазареве државе.

Битка код Плочника одиграла се 1386. године у долини Топлице, код села Плочник у близини Прокупља, након освајања Софије 1385 године, када су османлије кренуле у припрему на поход према Крушевцу. Тамо нема грандиозног споменика какав заслужује то место, ово место није ни на маршрути екскурзија и обилазака, нема ни у уџбеницима историје у мери коју заслужује ова врло значајна битка где су Срби показали да Османско царство није толико моћно и да та силовита и моћна војска може да буде поражена и побеђена у више наврата.

Победа код Плочника учврстила је српску веру у јединство и одбрану отаџбине, али је истовремено показала да ће сукоб са Османлијама бити дуготрајан и тежак.

По први пут у порти манастира Плочник (село Плочник код Прокупља), 10. септембра у 11ч, одржаће се свечаност на државном нивоу и обележавање битке на Плочнику, ето колико нам је година било потребно да ту битку подигнемо на пиједестал коме припада. Све похвале за организаторе.

Сукобљене су биле српске снаге под вођством кнеза Лазара Хребељановића (и, према руским изворима, уз учешће Милоша Обилића) и османске трупе предвођене султаном Муратом.

Хроничарски извори указују да је османска војска, била бројчано надмоћнија (око 20.000), усредсредила напад кроз Топличку долину.

,,Лазар је, предвидевши кретање Турака, распоредио засаду тако што је наредио дрвосечама да посеку стабла у рејону Белољина, што је саботирало османски марш и довело до успешног упада српске војске у ослабљену непријатељску формацију.“ „Бој на Плочнику”. Архивирано из оригинала 13. 11. 2017.“

Иако су подаци о битци оскудни, нема их довољно, јасно је да су Срби нанели значајан и тежак пораз Османлијама, тако је османска инвазија и окупација привремено заустављена.

Ашиќпашазаде, турски хроничар, у свом делу „Tevârîh-i Âl-i Osman“ (око 1470), наводи неуспешан поход Муратовог сина принца Јакуба против кнеза Лазара, који се тумачи као опис Битке на Плочнику:

„Јакуб-бег одведе војску у земљу Лазара. Почеше пљачкати и палити. Тада Лазар удари на њих и поби много војника. Јакуб-бег се с тешким губицима врати у Брусу.“

Битка код Плочника зауставила је турски продор и омогућила кратак период мира и обнове српске одбране на челу са кнезом Лазаром, пре него што је султан Мурат поново прикупио снаге и наставио офанзиву.

Победе код Плочника и касније код Билеће (1388), представљају важан увод у Косовски бој, оне нису само подигле борбени морал Срба, већ су пружиле прилику за тактичку реорганизацију и припрему пред највећи судбоносни окршај.

Битком на Плочнику Срби су добили вредан респект, а Турци су из ње извукли важне тактичке поуке за кључну битку на Косову 1389. год, где је такође османска војска била поражена и повукла се поражена са бојишта. Тада је страдао и српски кнез Лазар и султан Мурат (једини султан који је страдао на бојишту), што је додатно уздрмало и понизило османску војску, у том поразу и очају Бајазит је убио свога старијег брата Јакуба због власти (који је имао право да наследи свога оца, као старији син) и повукао се назад са војском са бојишта у Анадолију да тамо умири ослабљено царство и учврсти своју власт.

Битка код Плочника, иако мање позната од Косовског боја, представља врло значајан моменат у средњовековној историји Балкана. Она сведочи о способности српског војног командовања да иновативним решењима, попут теренских препрека, надокнади неповољне околности. Та победа пружа важан увид у ратну стратегију тог времена. Није то само храброст у борби, већ и промишљена акција кназа Лазара и његових војсковођа… трагично је то што се на те детаље никада нису фокусирали историчари и хроничари… или је то намерно скрајнуто од јавности, суштина српске војне стратегије тог времена.

Плочник је означио прву озбиљну препреку Османлијама у Европи. Тај српски војни бедем, пружио је кратку али значајну паузу за учвршћивање српске државе у условима све већег притиска моћног окупатора и освајача.

На духовном плану, у времену кад се често памти Косовски бој златним словима, победа код Плочника може се сматрати симболом отпора и способне импровизације српске војске, између трагичне судбине и наде за одлучену одбрану.

Битке на Плочнику и Косову (где је османска војска изгубила свог султана) су значајно уздрмале Османско царство… то су биле две велике победе српске војске.

Занимљиво је и то што је француска краљица Катарина Медичи у својој спаваћој соби држала холанску таписерију Косовски бој.

Чињеница је да се на Косову одиграла најважнија битка у средњем веку у Европи, али увертира је била и битка и победа на Плочнику.

То у приличној мери демантује нашу историографију, која Косовску битку стално настоји да демистификује, умањује значај и чак говори да је то био пораз или је била нерешена битка… то није могуће, о томе нема чињеница.

Зашто би једна Медичи из чије су фамилије били тројица римских папа била погрешно информисана да је Косовски бој био велика победа Српске војске… занимљиво је и то што је француски краљ Карло Шести наредио да звоне звона у свим црквама у Француској у част победе хришћанске војске над Османлијама (који су били претња Европи и западу) и да је лично отишао у Нотр Дам на молебан тим поводом… и то пише на таписерији у соби Медичи.

Данас је јасно да се османска (турска) војска повукла са Косова поља, а победником се сматрала она која на њему остане, слављена је победа српске војске… зато што је после убиства Мурата, Бајазит задавио свога брата Јакуба (који је имао право наследства), повукао се са боја и отишсо у Анадолију да би осигурао и учврстио своју пољуљану власт у царству.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја