Бојанић: СРПСКА ВОЈВОДИНА-КАДА СРБИ НИСУ ПРИСТАЛИ ДА БУДУ САМО ДЕО ТУЂЕ ПОЛИТИЧКЕ НАЦИЈЕ

Постоје године које историја памти по великим биткама, владарима и рушењу држава, али постоје и оне које памтимо по тренутку у којем један народ схвати да више не може да чека да други одлучују о његовом имену, језику, историји, вери, школама, институцијама и политичком положају, па одлучи да сам иступи пред историју и каже да жели да буде господар сопствене политичке судбине.

За Србе северно од Саве и Дунава такав тренутак била је 1848. година.

Да бисмо разумели величину тог тренутка, морамо најпре разумети свет у којем су Срби живели.

МОЋНА ХАБЗБУРШКА МОНАРХИЈА И СРБИ У ЊЕНОМ ВЕЛИКОМ ЦАРСТВУ

Средином XIX века Хабзбуршка монархија била је једна од великих европских сила, огромна и сложена држава која је обухватала различите земље, народе, језике и вероисповести, а њена политичка и војна моћ простирала се од средње Европе до Јадрана и од италијанских области до угарских и балканских простора.

Године 1848. још није постојала Аустроугарска, јер ће Аустроугарска монархија настати тек Аустроугарском нагодбом 1867. године, па је прецизније говорити о Хабзбуршкој монархији, односно Аустријском царству и Краљевини Угарској у његовом оквиру.

Унутар тог великог царства живели су Немци, Мађари, Чеси, Словаци, Пољаци, Румуни, Хрвати, Срби, Словенци, Италијани, Русини и други народи, а управо је та многонационална структура у револуционарној 1848. години постала један од најтежих политичких проблема царства.

Хабзбуршки двор је вековима успевао да одржава равнотежу између различитих народа, покрајина, сталежа и политичких интереса, али је доласком модерног национализма тај стари систем почео да пуца, јер народи више нису желели само да буду поданици једног владара, већ су све снажније тражили право да буду политички признати као народи.

СРБИ НИСУ ДОЧЕКАЛИ 1848. ГОДИНУ БЕЗ ИСТОРИЈЕ

Српско национално питање у Хабзбуршкој монархији није настало у пролеће 1848. године, јер су Срби деценијама, па и вековима пре тога, чували своју посебност и градили сопствени институционални живот.

После Велике сеобе Срба 1690. године, под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, српски народ је ушао у посебан историјски однос са Хабзбуршким двором, а привилегије које су српским досељеницима и њиховој Цркви давали хабзбуршки владари постале су важан темељ каснијег српског схватања сопственог положаја.

Српска православна црква, епархије, манастири, школе, учитељи, свештенство, књижевност, штампарије, културна друштва и просветитељски рад створили су простор у којем је српски народ могао да сачува своје име и идентитет чак и онда када није имао сопствену државу на простору на којем је живео.

Зато је 1848. година била наставак једног много старијег процеса, а не његов почетак.

Срби су већ знали шта значи борити се за школу, за језик, за цркву, за право да постављају своје епископе, за своје књиге и за своје институције, па је питање политичке аутономије природно дошло као следећи корак у очувању националног живота.

МАТИЦА СРПСКА, КЊИГА И ПРОСВЕТА КАО ТЕМЕЉ НАЦИОНАЛНОГ ОПСТАНКА

У тој борби не смемо заборавити једну од најважнијих српских институција која је израсла управо у овом историјском простору. То је Матица српска.

Основана је 1826. године у Пешти, у време када се српски народ налазио у снажном процесу националног и културног препорода, а њена улога није била само у издавању књига и неговању књижевности, већ у стварању културног простора у којем ће Срби моћи да образују своју интелектуалну елиту, чувају језик, развијају науку и преносе национално памћење будућим генерацијама.

Посебно место у томе имао је „Летопис Матице српске“, чији је први број изашао још 1824. године, пре самог оснивања Матице, а затим је постао једно од најзначајнијих гласила српског културног живота.

Матица српска је показала да национална борба није само борба на бојном пољу, јер народ који нема своју књигу, школу, културну установу, научни рад и интелектуалну елиту тешко може дугорочно да сачува националну самосвест.

Зато су Матица српска, Карловачка митрополија, српске школе, гимназије, цркве, манастири и друге установе биле темељ онога што ће се 1848. године претворити у политички захтев.

Матица српска је 1864. године пресељена из Пеште у Нови Сад, чиме је Нови Сад још снажније постао једно од средишта српског културног живота, а назив „Српска Атина“ није настао случајно, већ из свести да се у том граду окупљају српски писци, научници, просветитељи и јавни радници.

Пре него што су Срби могли да траже политичку аутономију, морали су да створе културну снагу која ће ту политичку тежњу носити.

А ту снагу су већ имали.

1848. ГОДИНА ДОНОСИ ВЕЛИКИ ПРЕОКРЕТ

Када је 1848. године револуционарни талас захватио Европу, стари поредак почео је да се руши.

У Паризу је пала јулска монархија, револуционарни покрети захватили су немачке земље, Италију, Беч, Праг и Пешту, а широм Европе народи су тражили уставност, политичке слободе и национална права.

Мађари су у Пешти подигли свој политички покрет против бечког двора, тражећи уставне реформе и широку политичку самосталност Угарске.

Срби су у почетку поздравили револуционарне промене, јер ни српски народ није био против слободе, уставности и грађанских права.

Али врло брзо се показало да се под истом речју „слобода“ крију различита политичка схватања.

Мађарски политички покрет желео је модерну и политички јединствену Угарску, а његово национално схватање полазило је од идеје једне политичке нације.

Срби су, међутим, поставили једноставно питање.

Ако Мађари имају право да траже политичку слободу за себе, зашто то исто право не би имали Срби, Хрвати, Словаци, Румуни и други народи који живе у Угарској?

Управо ту се налази један од кључева за разумевање српско мађарског сукоба 1848. године.

СРПСКО ПИТАЊЕ НИЈЕ БИЛО УСМЕРЕНО ПРОТИВ МАЂАРА

Српски захтев није био да Мађари изгубе своја национална права. Срби нису тражили да Мађари престану да буду Мађари. Нису тражили да им се одузму језик, култура или политичке слободе.

Тражили су да се исто начело примени и на њих.

Срби су желели признање своје народности, употребу српског језика, очување црквено школске аутономије, политичко представништво и, како се покрет развијао, територијалну аутономију на простору на којем су Срби живели у значајном броју.

То није био захтев за независном српском државом која би преко ноћи изашла из Хабзбуршке монархије.

Била је то тежња да српски народ у оквиру велике државе добије свој политички простор и институције.

И управо је тај захтев сударио два различита концепта политичког уређења.

Мађарски политички покрет страховао је да ће признавање више политичких нација довести до распада Угарске, док су Срби страховали да ће признавање само једне политичке нације временом потиснути њихове националне институције и политичка права.

И тако је простор за компромис почео да се сужава.

СРБИ СУ НАЈПРЕ ПОКУШАЛИ ПРЕГОВОРЕ

Важно је нагласити да српски покрет није одмах почео оружјем.

У првим месецима 1848. године Срби су покушавали да своје захтеве остваре политичким путем, преко представника, петиција, делегација и преговора.

Срби су најпре покушали да разговарају.

А када су увидели да њихови захтеви не могу бити остварени у постојећем политичком оквиру, српски покрет је почео да се организује на другачији начин.

Тада у историју снажније ступа Јосиф Рајачић.

ЈОСИФ РАЈАЧИЋ, ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ МОРАО ДА ПОСТАНЕ ПОЛИТИЧКИ ВОЂА

Јосиф Рајачић рођен је 1785. године у Лици, а до револуционарне 1848. године већ је постао једна од најугледнијих личности српског народа у Хабзбуршкој монархији.

Као митрополит карловачки имао је огроман духовни ауторитет, али је истовремено био и политички човек, свестан да српски народ своја права не може сачувати само молитвом и културом, већ мора имати и политичке представнике који ће та права бранити пред двором и угарским властима.

Рајачић није био човек који је од почетка желео рат.

Напротив, настојао је да се српско питање реши политичким путем, али је 1848. година била толико бурна да је од њега захтевала да пређе границу између црквеног великодостојника и политичког вође једног народа.

И управо се у томе налази његова историјска улога.

МАЈСКА СКУПШТИНА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

Од 13. до 15. маја 1848. године Сремски Карловци постали су политичко средиште Срба у Хабзбуршкој монархији.

Окупили су се представници српског народа из различитих крајева, а међу присутнима били су и представници Срба из Кнежевине Србије, што је показало да политичка граница између Кнежевине Србије и Срба у Хабзбуршкој монархији није могла да избрише свест о припадности истом народу.

Мајска скупштина није била обичан политички скуп.

Она је представљала тренутак у којем су Срби одлучили да своје националне захтеве претворе у политички програм и институције.

Митрополит Јосиф Рајачић проглашен је за српског патријарха, Стеван Шупљикац изабран је за војводу, Ђорђе Стратимировић постао је једна од водећих личности српског народног покрета, а проглашена је Српска Војводина.

Представници Срба су тиме јасно показали да више не желе да о српском политичком положају одлучују други без српског учешћа.

ШТА ЈЕ ЗАПРАВО БИЛА СРПСКА ВОЈВОДИНА?

Српска Војводина проглашена 1848. године није била независна српска држава.

Она је замишљена као аутономна политичка и територијална област у оквиру Хабзбуршке монархије, са сопственим институцијама и националним правима.

У њен политички простор требало је да уђу Срем, Бачка, Банат и Барања, са областима и деловима Војне границе који су били обухваћени српским политичким програмом.

Мајска скупштина је истовремено прогласила и политички савез са Троједном Краљевином Хрватском, Славонијом и Далмацијом, што показује да српски политички програм није био изолован од ширег јужнословенског питања.

То је важно јер показује да су Срби 1848. покушавали да пронађу политичку формулу која би им омогућила очување националне посебности унутар велике монархије.

РАЈАЧИЋ ИЗМЕЂУ ПЕШТЕ И БЕЧА

А онда је почела најтежа политичка игра.

С једне стране била је Пешта, која није желела да прихвати српску политичку аутономију на начин на који су је Срби тражили.

С друге стране био је Беч, који је био у сукобу са мађарским националним покретом и коме су Срби као организована снага могли бити веома користан савезник.

Рајачић је то разумео.

Зато је тражио потврду српских одлука од цара и покушавао да обезбеди политичку подршку двора.

Али овде треба бити опрезан са романтичном представом да је Беч био „вечни српски пријатељ“.

Није.

Беч је имао своје интересе. Срби су имали своје интересе. Када су се ти интереси поклопили, сарадња је била могућа. Када су се разишли, разишли су се и интереси.

Савезник може бити потребан, али савезник није исто што и заштитник.

КАДА ЈЕ ПОЛИТИКА ПРЕШЛА У РАТ

Одбијање српских захтева и све веће заоштравање односа довели су до оружаног сукоба.

Српски народни покрет организовао је војне снаге, а Ђорђе Стратимировић постао је један од главних војних вођа српског покрета.

Стеван Шупљикац, искусни царски официр и граничарски пуковник, изабран је за српског војводу, а његов војнички ауторитет требало је да буде темељ организовања српске војске.

Међутим, Шупљикац се на почетку налазио на италијанском ратишту и у Карловце је стигао тек у септембру 1848. године, након што је прихватио избор и добио царско одобрење.

Трагедија је била што је човек који је требало да буде војни симбол српског покрета убрзо преминуо, 27. децембра 1848. године по новом календару, односно 15. децембра по старом календару, у Панчеву, после чега нови војвода није изабран.

Српска борба се наставила.

СРБИ ИЗ КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ НИСУ ЗАБОРАВИЛИ СВОЈ НАРОД

Посебну тежину овим догађајима даје чињеница да су Срби из Кнежевине Србије прелазили Саву и одлазили да помогну српском покрету у Војводини.

Према истраживању које је објављено у „Ужичком зборнику“, 31. децембра 1848. и 4. јануара 1849. године преко Саве код Бољеваца и Прогара прешла су укупно 562 добровољца, од којих 200 из Ваљевског и 362 из Ужичког округа.

То није била само политика.

То су били људи који су остављали своје куће и одлазили преко реке да помогну људима које су доживљавали као свој народ.

У томе се види дубина српске националне свести XIX века, јер су државне границе могле да раздвоје Србе, али нису успевале да избришу свест о заједничком имену, пореклу, језику, вери и историјском памћењу.

ЊЕГОШ ЈЕ ГЛЕДАО ПРЕМА СЕВЕРУ

Догађаји у Војводини нису били непознати ни Црној Гори.

Петар II Петровић Његош пажљиво је пратио револуционарна дешавања 1848. године и судбину Срба у Хабзбуршкој монархији, а његово интересовање није било само дипломатско, већ је у тим догађајима видео део ширег питања ослобођења и уједињења српског народа.

Истраживања о везама Његоша са српским покретом у Војводини показују да је он размишљао о помоћи својим сународницима и да је догађаје у Хабзбуршкој монархији посматрао као део ширег српског националног питања.

Тако се круг затвара.

Од Карловца до Београда, од Београда до Цетиња, вести о борби Срба северно од Саве и Дунава нису биле вести о неком далеком народу, већ вести о сопственом народу.

ДА ЛИ ЈЕ СУКОБ МОГАО БИТИ ИЗБЕГНУТ?

Историја није црно бела.

Није сваки Мађар 1848. године био против Срба, као што ни сваки Србин није имао исто политичко мишљење о томе како треба решити српско питање.

На почетку револуције постојало је искрено одушевљење либералним променама и код Срба и код других немађарских народа.

Али када је постало јасно да мађарска политичка елита не прихвата захтеве за признањем посебних политичких нација, сукоб је постајао све извеснији.

Мађарска страна страховала је да ће територијалне националне аутономије довести до распада историјске Угарске.

Српска страна страховала је да ће једна политичка нација временом значити политичко и национално потискивање Срба.

И једни и други имали су своје страхове.

Али историја је показала да страхови, када се претворе у политичку непопустљивост, могу створити рат који нико на почетку можда није желео.

Посебно је занимљиво што је мађарски парламент у јулу 1849. године, када је рат већ био у току и када је било готово касно за повратак на почетак, донео закон који је немађарским народима признавао значајна права.

То показује да је простор за договор постојао.

Али је дошао прекасно.

ПОБЕДА БЕЧА НИЈЕ БИЛА ПОТПУНА СРПСКА ПОБЕДА

Мађарска револуција је на крају поражена, а пресудну улогу у њеном слому имала је и интервенција руске царске војске.

Срби су се током борбе нашли на страни Хабзбуршког двора, јер су проценили да им је у датом тренутку Беч неопходан као противтежа Пешти.

Али после победе дошло је време за наплату политичких рачуна.

Царски двор није прихватио све оно што су Срби прогласили у Карловцима.

Уместо Српске Војводине у облику који је проглашен 1848. године, царским патентом од 18. новембра 1849. створено је Војводство Србија и Тамишки Банат, посебна круновина Аустријског царства са средиштем у Темишвару.

То је био значајан резултат српске борбе, али није било потпуно остварење одлука Мајске скупштине.

Границе нису биле исте, политички систем није био онакав какав су Срби замишљали, а управа није била српска национална самоуправа коју су многи очекивали.

Ипак, чињеница да је после српске револуције створена посебна круновина која је носила име Војводство Србија показује да српски покрет није био без политичког резултата.

А ОНДА ЈЕ ДОШЛА 1860. ГОДИНА

После промене политичких прилика у Монархији, цар Франц Јозеф је 27. децембра 1860. године донео одлуку о укидању Војводства Србије и Тамишког Баната.

Срби су поново били разочарани.

Оно за шта су проливали крв није било трајно решење.

Још једном се показало да велика сила која ти је јуче била савезник сутра може донети одлуку која није у твом интересу.

РАЈАЧИЋ НИЈЕ БИО БЕЗ ГРЕШАКА

Јосиф Рајачић не треба да буде претворен у недодирљиву легенду.

Он је био човек свог времена, са свим ограничењима, политичким проценама, страховима и грешкама које је то време носило.

Његово ослањање на Беч може се критиковати, као што се може поставити питање да ли је било могуће пронаћи компромис са Мађарима и да ли је српска политика могла бити другачија.

То су озбиљна историјска питања и не треба их избегавати.

Али исто тако не треба занемарити да је Рајачић у најтежем тренутку прихватио политичку одговорност и да је заједно са другим српским првацима покушао да српске захтеве претвори у институције.

Мајска скупштина није била дело једног човека.

Она је била резултат дугог националног, културног, црквеног и политичког развоја српског народа, у којем су своје место имали Рајачић, Стратимировић, Шупљикац, Јован Суботић, Светозар Милетић и многи други људи чија су имена и дела наставила да обликују српски политички живот северно од Саве и Дунава.

1848. НИЈЕ БИЛА УЗАЛУДНА

Када неко каже да Срби на крају нису добили све што су тражили, па да је зато 1848. година била неуспех, ја са тим не могу да се сложим.

Историјски резултат једног националног покрета не мери се само тиме колико је трајала једна административна област.

Много је важније шта је тај покрет оставио у националној свести.

А Срби су 1848. године показали да могу да се политички организују, да могу да створе своје органе, да могу да изаберу своје представнике, да могу да организују војску, да могу да преговарају са великим силама и да могу да се боре за признање својих националних права.

Српска Војводина је трајала кратко као политичка творевина.

Али идеја није нестала.

Она је наставила да живи кроз политичке генерације које су дошле после Рајачића.

Касније ће Светозар Милетић и други српски политичари наставити борбу за политичку равноправност, национална права, просвету, културу и очување српског идентитета.

На крају ће тај дуги историјски процес довести до 1918. године и одлуке Велике народне скупштине у Новом Саду о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, док је Срем претходно донео своју одлуку о присаједињењу.

Зато 1848. треба посматрати као једну од важних карика у дугом историјском процесу који је довео до 1918. године.

ШТА НАМ ЈЕ ОСТАЛО ОД 1848. ГОДИНЕ?

Остала нам је свест да народ без институција тешко може да сачува своје име.

Остала нам је свест да школа није само место где се учи градиво, већ место где се стварају генерације које ће знати ко су.

Остала нам је свест да култура није украс националног живота, већ његов темељ.

Остала нам је Матица српска, која је у времену када Срби нису имали своју државу северно од Саве и Дунава радила оно што је најмоћнија држава често немоћна да уради, а то је да сачува језик, књигу, знање и памћење.

Остала нам је Карловачка митрополија и читав систем српских цркава, школа и културних установа који су вековима чували српски народ.

Остала нам је успомена на људе који су прелазили Саву да помогну својим сународницима.

Остала нам је успомена на Његоша који је гледао према северу и разумео да се судбина Срба у различитим државама не може посматрати као потпуно одвојена питања.

И остала нам је Мајска скупштина као симбол тренутка у којем су Срби рекли да не желе да буду само објекат туђе политике.

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ СУ МЕСТО СРПСКОГ ПАМЋЕЊА

Када данас стојимо у Сремским Карловцима, не треба да видимо само лепи историјски град, Саборну цркву, патријаршијски двор и старе зграде.

Треба да се сетимо да је ту у мају 1848. године српски народ покушао да своју вековну борбу за очување идентитета претвори у политичку институцију.

Ту је митрополит Јосиф Рајачић постао патријарх.

Ту је Стеван Шупљикац изабран за војводу.

Ту је Ђорђе Стратимировић постао један од главних вођа српског покрета.

Ту је проглашена Српска Војводина.

Ту су Срби показали да желе да буду субјект историје.

И зато Карловци нису само место прошлости.

Они су место памћења.

ЗАТО МОРАМО ЗНАТИ

А народ који верује да ће велике силе заувек водити рачуна о његовим интересима обично пре или касније научи тешку лекцију да велике силе, као и све државе, пре свега гледају сопствени интерес.

То су Срби научили 1848. године.

И зато нам је та година важна.

Не зато да бисмо мрзели друге народе.

Не зато да бисмо оживљавали старе сукобе.

Не зато да бисмо туђу слободу доводили у питање.

Већ зато да бисмо разумели цену сопствене слободе и значај сопственог имена.

Зато 1848. година није само година револуције. Она је година српског политичког сазревања.

Она је година у којој је српски народ северно од Саве и Дунава покушао да своју националну свест претвори у политичку снагу.

Она је година Рајачића, Шупљикца и Стратимировића, али и година безбројних обичних Срба који су својим радом, новцем, добровољством, школовањем, оружјем и жртвом носили једну исту идеју.

Да народ не сме бити неми посматрач сопствене историје.

И зато, када данас говоримо о Српској Војводини, не треба да је памтимо само као једну краткотрајну политичку творевину.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја