Бојанић: Србија се буди – али тек сада почиње најважнија битка

Зато је данас борба за српски национални идентитет најважнија државна и национална тема.

Не може се порећи да су последњих година направљени значајни кораци. Дан српског јединства, слободе и националне заставе вратио је заставу тамо где јој је место – као симбол поноса, а не нечега чега се треба стидети. Битка на Кошарама коначно је добила место у наставним садржајима, подигнути су бројни споменици знаменитим личностима, а све више се говори о очувању ћирилице, српске културе и националног памћења.

То заслужује признање.

Али немојмо се заваравати – то није довољно.

Јер проблем није настао јуче, нити ће бити решен за неколико година.

Више од пола века комунистички систем систематски је градио новог човека – човека без јаког националног осећања, без дубљег ослонца на светосавско наслеђе, без историјског памћења које превазилази идеолошке оквире… градио је грађанисту.

Српски идентитет био је потискиван кад год је сматран препреком ширим државним или идеолошким пројектима. Многе теме су прећуткиване, многе жртве гурнуте у страну, а бројне личности представљане искључиво кроз призму политичке подобности.

Променом политичког система није нестала и та матрица размишљања.

Она је остала у делу институција, универзитета, културних установа, медија и образовања. Остала је у навикама, у начину тумачења историје и у уверењу да је сваки снажнији израз српског националног идентитета нешто што треба посматрати са подозрењем. Идеје се не наслеђују генетски, али се преносе кроз образовање, породично окружење и институције.

Зато и данас видимо континуитет појединих идеолошких образаца који су настали у прошлом систему.

У таквом окружењу одрастале су генерације којима је често било лакше да науче све о туђим историјама него о сопственој. Учило се о свему, осим о ономе што је обликовало српски народ. О Светосављу недовољно. О српским жртвама често успутно. О Јасеновцу без дубине коју заслужује. О српским јунацима мање него о идеолошким комесарима. Тако су стасавале генерације које су постепено губиле свест о томе ко су и одакле потичу.

Истовремено, појавио се део такозване интелектуалне елите који је патриотизам почео да представља као застарелу појаву, национални понос као опасност, а љубав према отаџбини као препреку модерности.

Свако ко је говорио о националном идентитету лако је добијао етикете, док су они који су непрестано критиковали сопствени народ представљани као једини носиоци просвећености.

То је опасна замена теза.

Јер ридољубље није мржња према другима. Родољубље и Светосавље је љубав према своме. То је поштовање Светог Саве, Косовског завета, Немањића, Карађорђа, Обреновића, Његоша, краља Петра, Гаврила Принципа,  Милунке Савић, Момчила Гаврића, јунака Цера, Колубаре, Кајмакчалана, Кошара и свих оних који су својим животима уградили темеље наше слободе.

Зато Србији није потребна само промена неколико лекција у уџбеницима. Потребан је национални пројекат. Потребна је дугорочна културна и образовна стратегија која ће трајати деценијама.

Потребни су нови уџбеници засновани на научно провереним чињеницама. Потребни су велики историјски филмови и серије које ће гледати милиони људи. Потребни су маузолеји,  музеји, документарни центри, дигитални архиви, институти за проучавање српског страдања и српске културе. Потребна су већа улагања у ћирилицу, у националну историографију, у издаваштво и научна истраживања.

Народ који не улаже у своје памћење, препушта другима да му пишу прошлост.

Србија је започела процес националног буђења.

Али буђење није циљ.

Циљ је да се створи поколење које ће без комплекса, без наметнутог осећаја колективне кривице и без одрицања од сопствених корена, жртава, знати да поштује своју историју, своју цркву, своју културу и своје претке, истовремено поштујући и друге народе.

Јер народ који изгуби историјско памћење постаје лак плен туђих тумачења.

А народ који чува своју историју, чува и своју слободу.

Србија је данас на раскршћу. Један пут води ка наставку духовног и националног препорода. Други ка равнодушности, забораву и полаганом одрицању од сопственог идентитета.

Избор није само на држави.

Избор је на сваком од нас – у томе шта читамо, шта учимо своју децу, које књиге купујемо, које филмове снимамо, које споменике подижемо и какво памћење остављамо будућим поколењима.

Јер држава се брани на границама.

Али народ се брани у школи, породици, цркви, култури и историјском памћењу.

ЗАБЛУДЕ СРПСКЕ, КОЈЕ ТРАЈУ ЦЕО ВЕК

Још једна велика заблуда јесте уверење да ће неко други уместо нас чувати српски национални идентитет. Неће. Ниједан политичар, ниједна власт, ниједна опозиција то неће чинити ако не осети да је то јасан захтев народа…. фокус политичара је очувати себе и партију на власти.

Зато одговорност није само на држави, већ и на сваком грађанину.

Народ мора непрестано да захтева од свих политичких странака – без обзира да ли су на власти или у опозицији… да питања националног идентитета, образовања, културе, ћирилице, очувања историјског памћења и заштите државних и националних интереса буду изнад дневне политике. И ту мора да се усправи и устане.

Када политичари виде да је то захтев већине народа, неће им бити лако да поступају супротно. Политика увек прати оно што народ сматра важним.

Али ако смо равнодушни, ако ћутимо и ако нам је свеједно, или то појединци раде уместо нас,  онда не треба да се чудимо што други одлучују уместо нас. Празан простор увек неко попуни.

Српски народ је кроз историју скупо плаћао своју неслогу, кратко памћење и народну и политичку незаинтересованост. Управо зато су многе идеје, од југословенства до бројних политичких и културних концепата који су после 2000. године долазили споља, прихватане без озбиљне јавне расправе и без довољно критичког преиспитивања њихових последица по национални идентитет.

Данас, са историјске дистанце, о тим процесима морамо разговарати отворено и аргументовано.

Време је да Срби престану да буду неми посматрачи сопствене судбине.

Држава није само власт, већ и народ који зна шта хоће, који уме да постави јасне захтеве, критику и који је довољно јединствен и национално свестан да не дозволи да се о најважнијим питањима одлучује без њега.

Само народ који је јединствен, историјски свестан и духовно трезвен може сачувати своју државу, своју културу и своју будућност.

Значи није све до власти, политике, странака, опозиције… већ и до народа, зато за кључна питања не смемо бити успавани.

Зато као народ морамо препознати аутошвинисте, аутономаше, изроде, плаћенике…

ОКРУЖЕЊЕ

Довољно је да погледамо шта се дешава око нас да бисмо разумели зашто је питање националног јединства данас важније него икада.

Док у Хрватској државни врх сваке године свечано обележава војну операцију „Олуја“, коју Срби доживљавају као симбол свог масовног страдања и егзодуса, остаје болно питање где је место сећања на прогнане и убијене српске цивие. Посебну горчину изазивају политичке поруке које долазе из региона, па и чињеница да су поједини представници црногорске власти присуствовали обележавању „Олује“, док истовремено изостају са места обележавања српског страдања, попут Мркоњић Града.

За многе Србе то није само дипломатски гест, већ питање односа према историјском памћењу и жртвама.

Истовремено, концерти на којима на којима стотине хиљада људи певају песме са усташком симболиком или стиховима који код многих Срба буде сећања на злочине из Другог светског рата од стране Хрвата- усташа, показују да историјске ране на овим просторима нису зацељене.

Када такве појаве не изазову јасну и недвосмислену осуду, шаље се опасна порука да је говор који велича или релативизује злочине прихватљив.

Истовремено, Република Српска се суочава са бројним политичким изазовима, а многи страхују за очување надлежности успостављених Дејтонским мировним споразумом. Са друге стране Дрине живи исти народ, истог језика, исте вере, исте историје и исте културе. Административна граница не може и не сме бити граница националне солидарности.

На Косову и Метохији Срби се и даље суочавају са озбиљним безбедносним и политичким изазовима, а многи међу њима осећају несигурност и страх за своја основна права и будућност. Без обзира на политичке ставове, тешко је оспорити да је њихов положај једно од најважнијих националних и државних питања Србије.

Све то треба да нам буде опомена.

Српски народ не сме да троши снагу на међусобне поделе, сујете и мржњу. Док се ми делимо на „наше“ и „њихове“, студенте и на власт и опозицију, на леве и десне, други доследно и стрпљиво остварују своје националне интересе.

Зато је време да, без обзира на политичке разлике, будемо јединствени у ономе што је темељ сваке државе – очувању народа, историјског памћења, културе, ћирилице, Републике Српске, Косова и Метохије и права српског народа где год да живи… то нека буду интересо који ће нас ујединити… и да то буде црвена линија за све политичке актере и народ.

Ипак, пред Србијом је још много посла

Није довољно констатовати проблеме – морамо тражити конкретна решења и истрајати да она буду спроведена.

Србији је потребан Меморијални маузолеј свим српским жртвама XX века – место националног сабрања, сећања и молитве, где ће достојанствено бити сачувано памћење на милионе невино пострадалих Срба. Народ који нема централно место сећања на своје жртве оставља простор да други умањују његова страдања, што и чине појединци или их потпуно избришу из колективног памћења. Та идеја је присутна и обећања су ту, политичка,  али и даље нема реализације.

Потребно је и да Народна скупштина Србије отвори озбиљну расправу о усвајању Резолуције којом би се јасно и недвосмислено осудили злочини почињени над српским народом у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата. Србија има право и обавезу да институционално негује културу сећања на страдање свог народа и да ода почаст невиним жртвама. Више пута је покушано у скупштини да се изгласа резолуција, аки за то није било воље и храбрости.

Охрабрује и чињеница да је започет процес израде јединственијих и државно координисаних уџбеника националних предмета. То је корак који може допринети већој уједначености наставе и очувању историјског и културног наслеђа. Али ни тај посао не сме бити формалност. Србији су потребни уџбеници засновани на провереним историјским изворима, научној утемељености и националној одговорности, како би млади нараштаји учили историју без прећуткивања, идеолошких искључивости и комплекса ниже вредности.

Историјско памћење није питање прошлости – оно је темељ будућности. Народ који поштује своје жртве, чува своје светиње и своју историју, гради самопоуздање и снагу да се суочи са изазовима који тек долазе.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја