Бојанић:  КАКО ЈЕ ИНСТАЛИРАН ТИТО И ЊЕГОВО НАСЛЕЂЕ КОЈЕ И ДАЉЕ ТРАЈЕ

Историја српског народа у XX веку обележена је једном од највећих неправди модерног доба: систематским уништавањем истине о српском отпору у Другом светском рату и наметањем једног вештачког култа личности… култа Јосипа Броза Тита (Пoљак, Рус, Хрват… ко ће га знати)… а није ни битно, Србин сигурно није био.

До 1942. године, име Јосипа Броза није значило готово ништа ни српском народу, ни савезницима. У британским, америчким и југословенским документима он се појављује као маргинални комунистички функционер, без угледа, без војне традиције (каплар Аустроугарски), без народног легитимитета и војничке славе.

Насупрот њему, пуковник, а потом генерал Драгољуб Дража Михаиловић био је признат као званични командант Југословенске војске у отаџбини, носилац легитимитета Краљевине Југославије и симбол српског отпора.

О Дражи Михаиловићу су 1942. и 1943. године писали New York Times, Time Magazine, Life, BBC је емитовао емисије о њему, а у Холивуду је 1943. снимљен филм „Chetniks: The Fighting Guerrillas“, који га приказује као савезничког хероја. Амерички председник Хари Труман га је након рата одликовао Legion of Merit, највишим војним признањем које САД додељују странцима, орден који је деценијама био скриван од српске јавности.

БРИТАНСКА, ИЗДАЈА СРПСКЕ СТРАТЕГИЈЕ

Преломни тренутак није био на терену, већ у кабинетима Лондона. Британска политика, предвођена Винстоном Черчилом, напустила је Михаиловића не зато што је издао савезнике… никада није доказано да јесте, већ зато што је српска стратегија била одговорна и национално усмерена: сачувати народ од истребљења и чекати одлучујући савезнички удар.

Партизанска стратегија била је супротна: изазивати немачке одмазде, свесно жртвовати српска села (Крагујевац, Краљево, Подриње) ради револуционарног циља. У британским извештајима, писаним често од идеолошки пристрасних официра за везу (попут Фицроја Маклејна), таква тактика је представљена као „ефикасна борба“.

Истина је била другачија: што више мртвих Срба… то бољи извештаји за Лондон.

ЧОВЕК БЕЗ ПРОШЛОСТИ

Биографија Јосипа Броза остаје једна од најзатворенијих у европској историји. Архиви Коминтерне, НКВД-а и југословенске УДБЕ садрже бројне недоследности:

*различите године рођења,

*различити акценти и језичке грешке у „матерњем“ језику,

*нејасне околности боравка у Русији и учешћа у Првом светском рату,

*одсуство јасне документације о школовању и политичком успону.

Није неопходно тврдити да Тито „није био то што јесте“…  довољно је поставити питање: зашто је једна биографија морала бити државна тајна?

Зашто је питање његовог порекла било кривично дело? Зашто су архиви затварани, а историчари прогањани?

Истина се не боји питања. Лаж их забрањује.

ПОСЛЕРАТНО ПРАЊЕ ИСТОРИЈЕ

По доласку на власт, Титов режим је започео систематско уништавање српске историјске елите:

*више од 60.000 људи ликвидирано је без суда 1944–1946,

*српски официри и интелектуалци проглашени су „народним непријатељима“,

*Дража Михаиловић је осуђен у монтираном процесу без права на одбрану,

*операција „Халијард“, највећа акција спасавања америчких пилота иза непријатељских линија, гурнута је у заборав. (до скоро, до снимања филма).

*Јачање култа Тита кроз партизснске филмове и серије.

Истовремено, створен је мит о „највећем сину народа“, док је српском народу одузето право на сопствено сећање.

У СРПСКОМ ДУХУ

Тито није био избор српског народа. Он је био инсталација великих сила, привремено корисна Западу, трајно погубна по српске националне интересе. Његова Југославија није била држава помирења, већ држава наметнутог ћутања и заборава, одсецање Српског корена, који је промењен у ,,југосливенски“.

Српски народ данас има дужност…  не освете, не мржње, већ истине. Истине према својим прецима, према жртвама и према будућим поколењима.

И ЗА КРАЈ ЗАШТО ЈЕ СРБИЈА ОСТАЛА У ТИТОВОЈ СЕНЦИ

О трајним последицама једног наметнутог поретка… три деценије након формалног краја комунизма, Србија и даље живи у сенци Јосипа Броза Тита… и даље део народа пати за тим наметнутим временом… које је српски род пинизило и унизило… и разделило по републикама и покрајинама… тада је и кренуло стварање нових држава, народа,  језика, црквеи.

Та сенка није више идеолошка у строгом смислу, али је дубоко укорењена у менталитету, култури, јавном говору и односу према сопственој историји… време када нисмо били Срби већ ,,југосливени“ атеисти… и у малом проценту Светосавци.

Питање зашто је баш Србија остала најдуже у том ,,мраку“ не може се објаснити носталгијом или „љубављу према Титу“.

Истина је много тежа и болнија.

Србија није остала у Титовој сенци зато што је тај систем био добар према Србима, већ зато што је управо у Србији комунизам био најбруталнији и најдубље наметнут.

УНИШТЕНА СРПСКА ЕЛИТА, НАРОД БЕЗ ГЛАСА

Након 1944. године, Србија је систематски остала без своје предратне елите. Официри, професори, свештеници, индустријалци, домаћини и интелектуалци, родољуби… они који су носили државотворну и националну свест, физички су ликвидирани, затварани, протеривани или гурнути у друштвену маргину.

Ни у једној југословенској републици тај слом није био тако темељан.

Србија је остала без природних ауторитета, а њихово место заузела је партијска подобност.

Народ који остане без елите лако прихвата туђе интерпретације и наметнуте сопствене историје.

СРПСТВО КАО КРИВИЦА

Титов систем је српски идентитет прогласио проблемом. Србин који говори о својој историји постао је „националиста“.

Онај који помиње српске жртве… „шовиниста“.

Онај који брани државне интересе… „хегемониста“.

Тако је створен механизам самопорицања који и данас делује.

Србија је једина земља у Европи у којој је нормално да се народ непрестано извињава што постоји (срећом престало се са извињавањем), док се туђи злочини умањују, релативизују или прећуткују.

Тај страх од сопственог идентитета није природан…  он је научен.

ДРУГИ СУ КОМУНИЗАМ КОРИСТИЛИ, СРБИЈА ГА ЈЕ ЖИВЕЛА

Док су друге републике комунизам користиле као привремену политичку форму за јачање својих националних институција, Србија у том систему није смела да буде Србија.

Она је била раздробљена унутар сопствених граница, уставно ослабљена (устав 1974) и трајно оптужена за све противречности Југославије.

Када је та држава нестала, другима је комунизам био прошлост.

Србији је остао као навика, као рефлекс, као страх од сопственог гласа.

У Србији никада није спроведена озбиљна лустрација. Није било суђења за масовне ликвидације, нити потпуног отварања архива.

Злочини су проглашени „ослобођењем“, а жртве… „непријатељима народа“.

Када се злочин не именује и не казни, он временом постаје друштвено прихватљив.

Зато се и данас брани Тито, а правда Дража.

Зато се српска историја и даље третира као проблем, а не као темељ.

КУЛТ УМЕСТО ИСТИНЕ

Титов култ није опстао због снаге његовог дела, већ због одсуства истине.

Где нема истине, мит постаје замена за историју. А народ који живи од митова које није сам створио… остаје у туђој сенци (комунистичкој).

Србија није остала у Титовој сенци зато што је слаба, већ зато што је предуго била приморана да ћути.

Излазак из те сенке не значи реваншизам, нити нове поделе. Он значи једино… повратак истини.

Када Србија без страха буде могла да каже да је Дража Михаиловић био легитимни командант, да су српске жртве биле стварне и масовне, и да је комунизам био злочиначки систем за српски народ… тада ће сенка нестати.

Док се то не догоди, Тито ће и даље бити присутан.

Не зато што је ,,жив“,

већ зато што истина још није ослобођена.

Без истине нема слободе.

Без слободе нема државе.

А без државе… нема народа.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја