Бојанић: О ФИЛМУ ,,ЂЕНЕРАЛ“

Филм „Ђенерал“ приказује 1943. годину… преломни тренутак када су Енглези, вођени интересима СССР-а и подршком комунистима, пустили четнике низ воду. У средишту приче је одлука Драже Михаиловића да не прихвати наређење о минирању два снажно брањена моста у немачкој окупационој зони. Та одлука није била израз слабости, већ одговорности према свом роду: Дража је знао да би немачке одмазде биле страховите… за једног убијеног Немца стрељано би било сто Срба, за рањеног педесет, а за рушење инфраструктуре казне би биле још суровије, до потпуног истребљења читавих села. Управо зато овај филм сведочи о тешким и трагичним изборима донетим да би српски народ преживео.

Зато погледајте „Ђенерал“ и упознајте истину која се деценијама скривала од јавности… оне коју нема у уџбеницима, оне коју су комунисти скрајнули у тмину и прашину.

Од 1945. године па све до данас, лик и дело Драже Михаиловића били су гурнути на маргину, сатанизовани и избрисани из званичне историје. Док су деценијама улагана огромна средства у партизанске спектакле, у функцији изградње култа Јосипа Броза Тита и комунистичке идеологије, Југословенска војска у Отаџбини и њен командант представљани су искључиво кроз призму лажи, монтажа и пропаганде.

Филмови попут „Отписаних“ или „Валтер брани Сарајево“ и други филмови постали су део колективне свести, иако су често имали мало везе са историјском истином.

Стварана је илузија о масовном страдању окупатора у градовима у којима, у стварности, готово да није било немачких губитака.

Истовремено, прећуткивана је чињеница да је српски народ, након слома Краљевине Југославије, претрпео тежак ударац од најмоћније војне силе тог времена, окружен непријатељима са свих страна.

У таквим околностима, Дража Михаиловић и његови саборци нису водили идеолошки, већ ослободилачки и одбрамбени рат за опстанак српског народа.

Управо зато је појава филма „Ђенерал“ од немерљивог значаја… он представља први корак ка ослобођењу од једноумља и почетак озбиљнијег, храбријег суочавања са прошлошћу.

Посебну захвалност заслужује редитељ Милослав Самарџић, човек који већ више од четири деценије прегалачки, упорно и готово самотнички ради на расветљавању заборављених и забрањених страница српске историје. Без институционалне подршке, без великих буџета, али са јасном свешћу о истини и одговорности према народу, Самарџић је остао доследан свом путу.

То је подвиг који превазилази оквире филма.

Филм „Ђенерал“ није савршен…  али је искрен и истинит, а у времену у коме је истина често непожељна, искреност је највећа вредност.

Овај филм отвара врата будућим остварењима, новим истраживањима и, што је најважније, новом поколењу које има право да чује и другу страну историје.

Зато је ово више од препоруке за гледање филма.

Ово је позив на памћење.

Позив на поштовање.

И захвалност човеку који није одустао.

Хвала Милославу Самарџићу.

За труд. За истрајност. За истину.

Филм „Ђенерал“ заслужује да буде гледан и памћен ксо први…  као први корак ка враћању Драже Михаиловића и ЈВУО тамо где припадају: у срце српске историје.

Овај филм веровстно да  није снимљен да би се некоме допао.

Колико дуго пратим рад Самарџића, његове књиге и његовог сајта ,,ПОГЛЕДИ“, он је снимљен да истина преживи.

Народ који се одрекне својих јунака, одрекао се и будућности. Зато филм „Ђенерал“ није само филм о Дражи Михаиловићу…  он је исповест једног народа коме је истина деценијама била забрањена. Ово је први корак ка враћању части онима који су је носили када је било најтеже, када је Србија била разапета између окупатора, издаје, интереса,  манипулација и лажи.

Истина се може гушити, може се забрањивати и исмевати…  али се не може убити. Она се, кад-тад, врати.

Баш као што се враћа и име Ђенерала.

ЗАМЕРКЕ

Као и свако пионирско дело, и филм „Ђенерал“ има простора за даље надоградње. Можда је могло бити нешто више дијалога и јаснијих историјских објашњења, пре свега за публику која не познаје довољно сложене околности 1943. године. Такође, приметан је мањи број статиста, као и ограничења у униформама и са шминком глумаца и статиста… све је то  разумљиво ако се има у виду да је филм сниман без учешћа државе и вероватно са скромним буџетом.

Управо у тим условима, постигнут је висок ниво веродостојности и озбиљности, што овом остварењу даје још већу тежину.

Зато је „Ђенерал“ не само први филм о Дражи Михаиловићу, већ и први корак ка истини… пут којим српска кинематографија до сада није смела да крене, за то није било храбрости. Ово је отварање врата једној забрањеној теми и доказ да истина, ма колико дуго била скрајнута, ипак нађе свој пут.

Редитељу Милославу Самарџићу упућујем искрену подршку и препоруку да свој јасан пут настави и кроз филмска остварења о 1944. и 1945. години, јер српска историја то дугује и себи и својим прецима.

Зато је наша дужност да овај филм погледамо, подржимо и пренесемо даље…  због предака који су ћутали (а и морали су да ћуте) део је ћутао јер нису знали, смели,… због потомака који имају право да знају.

Док има оних који памте, који пишу, који снимају истину… Србија није поражена… и за њу има наде.

Док има истине, српство није покорено.

А док се име Драже Михаиловића изговара без страха… слобода је жива.

Погледајте филм „Ђенерал“. Због предака који нису смели да говоре и који нису знали праву истину јер им није пласирана и потомака који морају да знају… да нам се зло не понови.

Велики помак је и то што се филм емитује у свим биоскопима широм Србије.

ЖИВЕЛА СРБИЈА И НИКАД ВИШЕ ЈУГОСЛАВИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја