Бојанић: КОМЕ СМЕТА ИСТИНА О ЈАСЕНОВЦУ?

Понекад се чини да није најтеже чувати историју… већ је погледати у очи.

Невероватан назив конференције ,,80 година од ,,ослобсђања“ Јасеновца…“. Јасеновац није ослобођен већ напуштен после затирања скоро свих трагова злочина. И никад није ни покушан да се ослободи. Зашто, велико је питање.

Зато данас ми на том месту имамо само пољану и камени споменик у облику цвета… који путнику намернику ништа не симболизује.

Чујем да је сценаристи документарног филма „Јасеновац“, Данку Васовићу… човеку који је свој живот посветио истини, архивама, сведочанствима и борби против заборава… онемогућено да присуствује конференцији.

Филм ,,Јасеновац“ који је Руска Федерација, у више наврата, поводом Дана победе над фашизмом свечано приказивала на телевизији свом народу… у Србији, земљи у којој је та истина рођена, и даље није емитован.

Па се питам ко то блокира и брани и зашто?

И ту, у тој бизарној чињеници, лежи цела наша трагедија и срамота поданичка… вероватно да би тако заптитили брата ,,џелата“ да га истином не увредимо и да би нам отворио врата ЕУ… а они никад жешће по нама.

Како да разумемо државу која се плаши сопствених жртава?

Јасеновац није тема. Јасеновац није историјска фуснота. Јасеновац није питање идеологије, дневне политике, партијских интереса, симпатија или антипатија.

Јасеновац је рана српског народа и српске душе.

То је једна од највећих јама нашег страдања у 20. веку… логор у којем су убијени Срби, деца, жене, старци… место где је смрт била индустрија, бол свакодневица.

И управо зато, забранити, спречити или онемогућити човека који је својим делом допринео истини о том месту, значи покушати да се на ту истину навуче мук, као погребни покров… или испоштује она стара матрица да не увредимо ,,брата“ џелата, зарад… ?

Значи, као да се жели покушати да се… 80. година касније… коначно угаси последња свећа на гробљу које нема споменике нити обележје у матици Србији.

Не ради се о једном човеку. Ради се о нама.

Данко Васовић није само аутор. Он је симбол. Он стоји као представник свих нас који верујемо да Србија мора да памти… не због мржње, већ због правде, због достојанства, због будућности.

Али шта смо ми, ако дозволимо да истина буде непожељна или скривана од очију јавности?

Шта смо ми, ако дозволимо да се предака ,,стидимо“ више него злочинаца… а све због туђих интереса, политичких интереса или да не повредимо ,,брата“ џелата?

Шта смо ми, ако наша земља избегава да прикаже филм који други народи емитују са поштовањем?

Плашимо ли се туђих реакција? Или се, можда, плашимо сопствене савести?

Тишина је последњи корак геноцида

Геноцид се не завршава тог дана када се затвори последња капија логора…. Не завршава се ни када последњи џелат оде у гроб.

Геноцид траје све док траје заборав.

Траје док се жртве не смеју именовати. Док се фотографије скривају. Док се филмови не приказују. Док се конференције претварају у контролисане, стерилне, где нема места за оне који доносе стварну истину или другачије мишљење, став, различитисти  и видике.

Тишина је последњи чин геноцида.

Ако пристанемо на тишину… као да смо пристали на све што је пре 80 година рађено нашим прецима.

А ионако се део српских институционалних историчара сагласио са хрватским око умањења броја српских жртава у Јасеновцу и то за више од десетоструко… и то све полако и ,,мудро“ улази и у српске уџбенике… док ми ћутимо и на ту срамну ревизију.

Потребно нам је памћење, не пристанак

Нека ово што се десило буде опомена. Не због Данка Васовића као појединца…већ због Јасеновца као темеља нашег историјског искуства.

Српски народ има само две могућности: или ћемо сами чувати истину, или ће је други обликовати онако како њима одговара и како желе… као што већ увелико раде.

А истина коју нам други испишу или нам дају смернице како треба и којим путем да идемо… увек је ће та њихова ,,истина“ бити против нас, као што је увек и била.

Зато је важно да говоримо. Да пишемо. Да памтимо.

Не због политике. Не због дневних препуцавања. Не због поделa које нас ионако гуше и уништавају.

Дугујемо им да истина не буде забрањена и заборављена.

Дугујемо им да Јасеновац не буде тишина… већ опомена да нам се слично не понови.

И за крај… ЈАСЕНОВАЦ НИЈЕ ОСЛОБОЂЕН ВЕЋ НАПУШТЕН

Данас Јасеновац тужно изгледа… травњак са неким каменом у облику цвета. Ништа ту не указује шта се десило на том месту. Чињеница је да то није место хрватског покајања и почињеног срама и геноцида… а није ни место српског ходочашћа и плача.

Комунисти су мудро одрадили тај посао, да заташкају трагове, зато партизани никад нису напали Јасеновац да би ослободили Србе и прекинули усташка/хрватска зверства над Србима. То је било окружење које је вешто избегавано и штићено.

На крају су усташе (који су се преобукли у партизанске униформе или пребегли на запад…) уништиле све остатке логора и подигли споменик који ничим не подсећа на зверства која су чињена на том месту.

Велика је грешка и заблуда или злонамера да се каже да је логор Јасеновац ослобођен, не он је поносно од стране зликоваца напуштен са скоро уништеним траговима злочина и геноцида од стране Хрвата (усташа) над Србима (велика већина), Јеврејима и Ромима.

Зашто није био приоритет ослобађања место највећег Српског стратишта, велико је питање, али и јасно зашто није дошло до ослобађања логора Јасеновац.

Ваљда да  џелати доврше клање и да се прикрију трагови стравичног геноцида.

Ни комунистима (партизанима) Јасеновац није био приоритет, добро су знали и као да су штитили џелата у злочиначким намерама… својим неделовањем.

И наши ,,савезници” су одиграли велику улогу након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године

*Ово морамо у уџбенике убацити и јасно прецизирати без блокада, да нам се ,,брат џелат“ не наљути.

Зато уџбенике историје морају да пишу тимови стручних људи и искрених родољуба који се не фунансирају пројектима ван Србије или преко невладиних организација које финансирају странци. И морају да буду јединствени за целу Србију и прођу јавну и стручну расправу.

Хвала Богу кренуло се у ту реализацију.

Увек ћу на то упућивати и скретати пажњу… знам и да то не одговара апанажерима и страним издавачима… али, те индивидуе никада нису биле у мом фокусу.

Живела Србија.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја