Бојанић: Од пријатељства Русије и Америке до изградње Транссибирске железнице… и ми Срби на средини пута и шта нам је чинити

Наш однос са Руском Федерацијом је народно братски, веже нас православна вера… али политички је дискутабилан тај однос, то је све суви интерес (видимо каква нам помоћ и подршка стиђе по питању Космете)… а ту смо и ми донекле криви, а они (Руси) на пропусте могу да укажу.

Руси су увек имали претензије према Бугарској као и према целом Црном мору и Босфорском мореузу… према Јадранском мору никада нису имали претензије (ипак је то дакеко од сфере утицаја).

Дефинитивно њихов фокус није Србија… да јесте био би то другачији приступ и утицај… као што то ради запад преко НВО сектора и удружења.

Чињеница је да нам  Руси и њихова политика никада ништа лоше нису учинили, да њих није било у Великом рату и ултиматума, ко зна шта би било са нама… спашавали су нас  и у УН приликом тешких одлука… то је већ друга тема.

Увек су биле и биће јаке и братске везе између Српског и Руског народа које су нераскидиве.

Али, ради нашег опстанка у оваквом Нато (у тај савез не смемо ући никада, због зла које нам је учињено уранијумскум бомбама) окружењу… ево зашто и ми Срби морамо да градимо добре односе са Америком, тако би маправили одличан баланс у добром пријатељству са Руском браћом и Америком… али не и са Немачком и Енглеском (са њима само службено и опрезно), они имају свој јасан циљ према нама (који траје више од века)… са њима можемо бити и најбољи поданици и послушне ,,гњиде“… газиће нас и даље.

Имао сам добру наду у бољитак и ту видео спас и решавање кризе са могућим америчким амбасадором у Србији, Брновићем… али то изгледа није дозволила ,,Дубока држава“… зато нам треба јака дијаспора која ће радити на лобирању за интересе Србије… а то код нас је на најнижим гранама (ако узмемо лобирање Албанаца, Јевреја, Хрвата…). То морамо да мењамо, ако желимо бољитак за Србију и наше интересе.

Руска Федерација  има одличне односе и са Израелом, као и они са њима. По питању те политике и њихове дијаспоре, требамо се угледати на њих и на њиховом чувању културе сећања.

Зато и ми Срби морамо укључити што више и нашу преговарачку политику српску дијаспору и њу уважити као значајан преговарачки фактор.

Наравно, све је то дискутабилно… али, износим само моје виђење како да пребродимо ова тепка времена пред можда велике светске сукобе.

Да се вратимо на тему…

Мало ко данас зна да су у време америчког Грађанског рата (1861–1865) Сједињене Америчке Државе и Руска империја биле блиске савезнице,  и да су њихови односи у другој половини XIX века били изузетно пријатељски.

Судбина те сарадње, која је почела у духу међусобног поштовања и помоћи, оставила је трајан траг у историји и повезала два света , евроазијски и амерички континент, на необичан начин: преко продаје Аљаске и изградње највеће железнице на свету.

Русија на страни Севера

Када је у Сједињеним Државама избио Грађански рат (1861. до 1865), многе европске силе гледале су са симпатијама на побуњене државе америчког Југа. Велика Британија и Француска, зависне од памука који је стизао из јужњачких лука, биле су спремне да дипломатски или чак војно подрже Конфедерацију.

Русија, међутим, није делила тај став. Цар Александар II Николајевич (његов син наследник Александар III био је кум Александра Обреновића), реформатор који је само неколико година раније укинуо кметство (1861), видео је у америчкој Унији државу сличне судбине,  државу која покушава да се сачува и модернизује упркос унутрашњим поделама и спољним претњама.

Симбол тог пријатељства било је појављивање руских ратних флота у америчким лукама 1863. године: једна ескадра усидрила се у Њујорку, а друга у Сан Франциску. Док је Европа са подозрењем гледала на Сједињене Државе, руски адмирали и официри били су дочекани као браћа по оружју. Амерички листови писали су о томе као о „знаку правог савезништва слободних народа“.

Продаја Аљаске – дипломатска и практична одлука

После Кримског рата (1853–1856), Русија је била финансијски исцрпљена и није имала могућности да штити своје далеке територије у Северној Америци. Огромна, хладна и слабо насељена област…  данашња Аљаска, представљала је терет за Санкт Петербург. Русија је проценила да би у неком будућем рату Британија могла лако да заузме тај простор из Канаде.

Тако је 30. марта 1867. године у Вашингтону потписан уговор о продаји Аљаске за 7,2 милиона долара… (постоји и прича да је део новца у полугама злата  био послат бродом, и да је брод потопљен).

На тих руским територија  живело је око 10 000 Алеута, 40 000 Индијанаца и 600 Руса (од тога 200 војника ииз гарнизона) било је веома проблематично за Русију.

У почетку америчка јавност је исмевала куповину „Сјуардове леденe кутије“, историја је показала да је то био један од најисплативијих потеза у америчкој историји.

Да ли је новац од продаје Аљаске финансирао Транссибирску пругу, то је велико питање?

Често се може чути незванична  прича да је Русија новцем од продаје Аљаске изградила Транссибирску железничку грандиозну пругу која спаја Москву са Владивостоком.

Изградња Транссибирске железнице званично је почела 1891. године, указом цара Александра III, а радови су завршени 1916. године, када је изграђен мост преко реке Амур код Хабаровска, што је омогућило потпуно непрекидан саобраћај на руској територији… што је и данас од великог стратешког  значаја  и повезивања те огромне територије.

Финансирање ове колосалне грађевине долазило је из државног буџета, кредита и пореза, а највећи утицај имао је министар финансија Сергеј Вите, човек који је симбол индустријског препорода Руске империје.

Иако новац од продаје Аљаске није директно „ушао у шине Транссиба“, симболика је јасна: Русија се повукла са крајњег запада свог царства да би освојила и утврдила  сопствени исток.

Историјска поука

Средином XIX века, Царска Русија и Сједињене Државе биле су повезане међусобним поштовањем и интересом за мир и развој. Обе земље су биле релативно изоловане од Европе, обе су настојале да се ослободе старих окова (кметства у Русији, ропства у САД) и обе су виделе своју будућност у ширењу и модернизацији.

Данас, у доба глобалних тензија, подсећање на ове странице заједничке историје има посебан значај. Оно показује да су и велике силе у прошлости знале да се ослоне једна на другу у име правде и напретка.

Зато ми данас морамо бити мудри у овим светским превирањима моћних сила и ту гледати само наше Српске интересе, сувише су моћне те две супростављене стране. А ми смо народ који је само у 20. веку у  ратовима дао преко три милиона жртава за слободу од окупатора и напада агресора.

Живела Србија и Српски интереси!

Извори:

*Encyclopaedia Britannica, „Trans-Siberian Railroad“

*U.S. Department of State — Office of the Historian, „Purchase of Alaska (1867)“

*Global Railway Review, „Trans-Siberian Railway — 100 Years“

*Russian State Historical Archive — документи о указу Александра III (1891)

*Naval History Magazine (U.S. Navy) — „The Russian Fleet in New York, 1863“

*Айрапетов, Олег (2006). История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Москва: Европа. стр. 251—254.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја