СРПСКИ ХЕРОЈ КОЈИ ЈЕ ЗАВРШИО У ЛУДНИЦИ: ЖИВОТНА ПРИЧА ПРИНЦА ЂОРЂА ОСТАВИЋЕ ВАС БЕЗ ДАХА!

Присталице његовог брата, краља Александра, сматрале су да је због, благо речено, „преке нарави“ са разлогом смештен 1925. године у азил за умоболне.

Присталице његовог брата, краља Александра, сматрале су да је због, благо речено, „преке нарави“ са разлогом смештен 1925. године у азил за умоболне.

Критичари владавине првог југословенског краља сматрали су пак да је Ђорђе, у народу прозван краљевић Ђорђе, жртва сплетки и апсолутистичке владавине његовог брата, који је наследио престо пошто је Ђорђе, окривљен за смрт свог посилног, абдицирао.

И једни и други су, међутим, признавали Ђорђу Карађорђевићу патриотизам и личну храброст која је понекад заличила и на ону митску његовог „презимењака“ Марка или српског вожда по коме је добио име.

На деду је имао неукротиву и необуздану нарав. Често је ишао на Аду у рибарење са својим професором математике и великим пријатељем Миком Аласом. Ђорђева прека нарав доводи га у многе неприлике. Био је у непријатељству с Николом Пашићем, Драгутином Димитријевићем Аписом и официром Петром Живковићем. За разлику од њега, Петров млађи син Александар имао је много више дипломатског духа и тактике и био је Пашићев миљеник.

Животни пут принца Ђорђа Карађорђевића, најстаријег сина краља Петра Првог и Зорке, ћерке црногорског краља Николе Првог различито је описиван и тумачен.

Принц Ђорђе је ишао у војну школу у царској Русији, у Кадетски корпус цара Александра ИИ. Често је тада од својих другова кадета скривао своје племићко порекло, тј. да му је деда црногорски књаз Никола, чије су две ћерке (Ђорђеве тетке) биле удате у Русији за руске племиће.

Његово школовање прекинуо је Мајски преврат 1903. када је у Србији убијен краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга. Одлучено је да нови краљ буде кнез Петар Карађорђевић, који је тада живео у Женеви. Од 1903. Ђорђе је имао титулу престолонаследника, као најстарији краљев син.

Један догађај био је преломан за Ђорђев живот – убиство његовог  посилног Стевана Колаковића. У нападу беса престолонаследник га је премлатио. Стеван је имао тешке повреде по глави и трбуху. Сви ударци су били, по мишљењу лекара, нанети ударцима ноге. Од задобијених повреда слуга је после неколико дана умро. Сахрањен је дан раније него што је речено његовим рођацима и пријатељима.

Режимска штампа је покушала да заташка злочин називајући га „тајанствено убиство“,али су српски социјалдемократи преко Радничких новина започели упорну кампању, захтевајући да се злочин казни.

Овај догађај је изазвао велику буру у српској, а нарочито у аустроугарској штампи, па је због свега тога Ђорђе понудио абдикацију 27. марта 1909. године. Нови престолонаследник постао је млађи брат Александар, који тада долази из Петрограда.

Од те абдикације Ђорђе је само принц, не и престолонаследник, а пошто је краљев син назива се краљевић Ђорђе.
Принц Ђорђе је учествовао у оба балканска и у Првом светском рату. Тешко је рањен у бици на Мачковом Камену код Крупња септембра 1914.

После смрти краља Петра 1921, власт је и званично преузео његов млађи син, краљ Александар. Нетрпељивост између Ђорђа и Александра тада је све више расла. Принц Ђорђе је ухапшен 1925. године и годинама је боравио у затвору, монтирани су лекарски извештаји да је неурачунљив итд. После убиства краља Александра 1934. у Марсељу, принц Ђорђе се понадао да ће бити пуштен на слободу. Међутим, кнез намесник Павле и краљица Марија нису имали жељу да га ослободе и он је у затвору дочекао и Други светски рат. Ослободили су га Немци, знајући за велику неправду која му је нанета.

После Другог светског рата нова комунистичка власт све чланове династије Карађорђевић (који су били у изгнанству) прогласила је државним непријатељима, одузела им држављанство и конфисковала имовину. Једино је принц Ђорђе остао у Београду и живео мирно у слободи као пензионер. Чини се да је комунистичка власт имала више разумевања за њега од рођеног брата. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали деце.

Умро је у Београду, у дубокој старости, 17. октобра 1972. Сахрањен је у задужбини свога оца, цркви св. Ђорђа на Опленцу код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.

ХЕРОЈСТВО ПРИНЦА ЂОРЂА

Француски новинар, ратни дописник париског Журнала, Анри Барби описао је у књизи „Са српском војском“ како је принц Ђорђе, личним херојством и жртвовањем, преокренуо ток једне борбе. Ево тог текста који је датиран на 21. септембар 1914. године:

Стигавши у зору из Ваљева принц Ђорђе је на коњу обишао фронт битке привучен жестином борбе на Мачковом Камену и око те позиције.

Изненада је, са брда са којег је осматрао и где се зауставио, видео како се српске линије повијају. Непријатељ је већ стигао готово до висине артиљеријских батерија. Ситуација је изгледала безнадежно.

За то време, резервни батаљон се није померао, а био је сакривен у неком превоју терена.
Принц Ђорђе није оклевао ниједну секунду. Подбовши коња, јурнуо је у галопу и стигао испред тог батаљона.

– Шта в … – ви овде? – подвикнуо је он.

– Ми смо у резерви.

– „Швабе“ само што нам не узму топове а ви овде седите прекрштених руку!

– Немамо наређење.

– Где је заповедник?

– Убијен!

– За мном … Ја ћу вам бити заповедник.

Батаљон је оклевао да прати овог официра којег већина није препознала. Принц Ђорђе је онда извукао сабљу:
„Војници!“, викнуо је – „ја сам принц Ђорђе, старији син вашег Краља! Нека храбри пођу за мном!“ …

И даље на коњу, он се бацио према непријатељу. Батаљон, сви као један, кренуо је трчећи за њим.

Принц Ђорђе на коњу био је изванредна мета и непријатељски меци били су усмерени на њега. За то време, трупе које су виделе како њихова резерва јури, престају да се повлаче и, ојачане, поново кпећy на непријатеља који, са своје стране, оклева а потом почиње да се повлачи.

Ослобођена артиљерија поново отвара ватру и ускоро је изгубљени терен повраћен.
У последњем часу, пошто је захваљујући својој енергичној интервенцији вратио победу у српске редове, једно зрно погађа и баца из седла принца Ђорђа.

Трче према њему, али он разуверава оне око себе који су се уплашили:

„Не бојте се ништа“, каже им он, „они мене не могу да убију! А затим … ми смо им узели Мачков Камен! … Нек „цркнем“, оно није ништа! … Живела Србија!“ …

Захваљујући невероватној срећи, зрно које га је погодило у слабину заобишло је кичмени стуб, не оштећујући ниједан основни орган.

Преузето НАЦИОНАЛИСТ

П