Један од највећих српских интелектуалаца с краја 20. вијека, Драгош Калајић, у ауторском тексту за ревију Исток (број 14, септембар 1995), објашњава ширење антисрпства у Црној Гори
Основни узрок је у патологији политичке псудо-елите, наслеђене из комунистичког система који је деценијама уздизао олош до друштвеног врха, а кажњавао врле, честитост и знање.
Ваља имати у виду чињеницу да људи нису једнаки, да је отпорност људског материјала различита. Мени је сасвим разумљиво да многи не могу издржати овај ужасан притисак санкција и разарања, претњи и уцена „међународне заједнице“.
Данас је у свету најтеже бити Србин. И зато је људски схватљиво да они најслабији, најлабилнији и најстрашљивији међу Србима, подлежу бежанији од сваког српства, одрицању од српског народа.
У том страху и тој слабости, почива основни, психолошки узрок новог црногорског сепаратизма од српства, који противуречи целокупној традицији и наслеђу црногорских великана мисли и дела.
Нација је заједништво у успоменама и надама. Ако изостаје такво осећање заједништва, ако су људи обузети једино саможивошћу и себичним материјалним интересима, онда је то пут ка Содоми и Гомори.
И управо та абдикација од људскости, то самопонижавање човека који се претвара у духовног кепеца да би себе сатерао у штенару економске животиње – то је циљ мондијалиста, односно самозваних господара „новог свјетског претка“.
Имајући у виду чињеницу да је Црна Гора вековима била врх српства, да су Црногорци били елита српског народа, не могу поверовати да ће они добровољно пристати да изврше тако срамно духовно и морално самоубиство.
Преузето СЕДМИЦА
