СЕДМОВРАТА ЖИЧА, ДЕЦА И ИСТОРИЈА КОЈА ЖИВИ КРОЗ НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ (видео)

Данас сам по двадесет седми пут повео ученике на екскурзију, заједно са својим драгим колегама, и свака од тих екскурзија донела је нешто своје, неку причу, неки сусрет, неки неочекивани тренутак и сећање које остаје да траје и онда када се путовање заврши, а ученици врате свакодневним школским обавезама.

Ипак, постоје тренуци који се издвоје од свих осталих, тренуци у којима схватите да оно што радите превазилази уобичајени оквир наставничког посла и да сте, можда и не планирајући, покренули нешто што ће имати вредност и за децу и за средину у којој живимо.

Управо такав тренутак доживели смо са овом генерацијом ученика шестог разреда Основне школе „Бубањски хероји“ из Ниша, са којима смо на месту дубоко утканом у темеље српске државности, духовности и културног наслеђа, у манастиру Жичи, снимили кратак документарни филм „СЕДМОВРАТА ЖИЧА“.

Погледајте документарац

Овога пута деца нису била само посетиоци који ће обићи манастир, чути понеку занимљиву причу, направити фотографије и наставити пут ка следећем одредишту. Она су постала активни учесници у преношењу знања, млади приповедачи који су својим гласовима и трудом покушали да приближе један важан део наше прошлости и да оставе траг који ће, надам се, наставити да живи и након што се ова екскурзија заврши.

Ученици који су учествовали као наратори били су изузетни, јер су својом озбиљношћу, природношћу, одговорношћу и односом према теми превазишли моја очекивања, показујући да деца, када им се укаже поверење и пружи права прилика, могу много више него што понекад претпостављамо.

У томе и јесте суштина образовања, јер наш посао није само да ученицима преносимо чињенице које ће они потом поновити на часу или записати у свеске, већ да им помогнемо да разумеју свет у којем живе, да препознају вредности које су обликовале њихов народ и државу, да науче да постављају питања, да истражују, да слушају и да стечено знање претворе у лично искуство. Знање које ученик доживи на одређеном месту, у непосредном сусрету са историјским наслеђем, често добија другачију дубину од онога које је упознао искључиво читајући уџбеник или презентацију, јер се тада историјска чињеница повезује са простором, архитектуром, атмосфером, причом и осећањем да се налази тамо где су се догађаји о којима учи заиста одигравали… још када погледају ту целину коју су заједнички направили, и виде суштину, тада ће лако и разумети тај простор, преноси Ђорђе Бојанић.

ЗНАЧАЈ ЕКСКУРЗИЈА

Зато екскурзије не смемо посматрати само као излазак из учионице, промену свакодневног окружења или прилику да ученици проведу дан са својим вршњацима ван школе. Оне имају важну друштвену, васпитну, образовну и културну улогу, јер деца током заједничког путовања уче да поштују друге, да преузимају одговорност, да се међусобно помажу, да развијају осећај припадности одељењу и колективу, али и да разумеју да се знање не стиче само у школској клупи, већ и у непосредном сусрету са људима, местима, обичајима, споменицима и културним наслеђем, прича Ђорђе Бојанић.

На екскурзији се учи и онда када смо ван учионице, када нема школског звона и када се знање не проверава оценом, јер се управо тада често стварају искуства која ученик дуго памти и која могу да утичу на његова интересовања, ставове и однос према свету.

Наравно, да би екскурзија испунила своју образовну и васпитну сврху, неопходно је да буде осмишљена тако да, поред дружења и упознавања нових предела, ученицима понуди садржаје који имају јасну педагошку вредност. Посета манастиру, музеју, археолошком локалитету, спомен-комплексу или месту на којем су се одиграли важни историјски догађаји не би требало да буде само још једна ставка у распореду обилазака, већ прилика да се оно што ученици уче у школи повеже са стварним светом и да прошлост престане да буде низ година, имена и догађаја које треба запамтити за одговарање. Када дете стане пред зидине старог манастира, када погледа фреске, архитектуру и простор у којем су се вековима сусретали вера, култура, уметност и државна традиција, онда се отвара могућност да историју доживи као живо наслеђе, а не као далеку и апстрактну причу, наглашава Ђорђе Бојанић.

Манастир Жича је управо једно од таквих места, јер њен значај не може да се сведе само на лепоту грађевине или на чињеницу да је реч о једном од најпрепознатљивијих српских манастира. Жича је тесно повезана са успоном српске средњовековне државе, са династијом Немањића, са Светим Савом и са успостављањем самосталне Српске православне цркве. У њој је Свети Сава крунисао свог брата Стефана Првовенчаног за српског краља, по други пут, а Жича је у раном периоду српске краљевине имала посебно место у крунидбеној традицији Немањића. Предање о седам врата кроз која су пролазили крунисани српски владари постало је један од најснажнијих симбола њеног историјског значаја, због чега назив „Седмоврата Жича“ носи посебну симболику и подсећа нас на време када су се у духовним средиштима српског народа обликовали темељи државности, културе и идентитета, прича Ђорђе Бојанић.

Желео сам да ученици управо тај значај приближе себи и другима, не само као лекцију коју ће једног дана одговарати, већ као причу коју могу да испричају својим гласом, својим разумевањем и својим доживљајем. Због тога је снимање документарног филма било много више од техничког посла и бележења и састављања изговореног текста. Оно је захтевало припрему, концентрацију, одговорност, стрпљење и спремност да се историјска тема представи на начин који ће бити разумљив и занимљив другима. Деца су тако добила прилику да се опробају у улози наратора, да развијају говорне способности и самопоуздање, да осете одговорност према ономе што изговарају и да схвате како се једна образовна идеја може претворити у заједнички пројекат са конкретним резултатом. Посебно ме радује чињеница да ће овај кратки документарни филм имати своју примену и након екскурзије, јер намеравам да га користим у настави када будемо обрађивали династију Немањића. Тако ће искуство са путовања добити свој наставак у учионици, а ученици ће моћи да се врате причи коју су сами стварали и да је повежу са новим знањима која буду стицали. За њих ће то бити прилика да препознају сопствени допринос наставном процесу, док ће за остале ученике филм представљати другачији начин упознавања са историјским садржајем, кроз гласове њихових вршњака и слике места о којем уче, наглашава Ђорђе Бојанић.

Верујем да је управо то један од путева којима треба да се креће савремена настава историје, наравно без одрицања од уџбеника, историјских извора и темељног знања, али уз више могућности да ученици истражују, снимају, разговарају, постављају питања и стварају садржаје који имају образовну вредност.

Овакви пројекти, међутим, не настају сами од себе. Потребни су време, добра воља, припрема, сарадња колега и предмета и спремност да се понекад учини корак више од онога што се од нас формално очекује.

Потребно је и да препознамо интересовања деце, да их охрабримо и да им дамо прилику да покажу своје способности, јер у сваком одељењу постоје таленти који можда никада неће доћи до изражаја ако наставу сведемо искључиво на предавање, преписивање, тестирање и испитивање.

Неко ће се пронаћи у истраживању, неко у писању, неко у говору пред камером, а неко у организацији заједничког рада. Задатак наставника је да те могућности препозна и да ученицима помогне да их развијају, зато хвала и мојим колегама који су учествовали у овом пројекту, Александри Савић, Душану Филиповићу и Нађи Стаменковић, наглашава Ђорђе Бојанић.

Уз то, овакви садржаји имају вредност и далеко изван школског колектива, јер документарни филм који настаје из образовног рада може да постане доступан родитељима, другим наставницима, ученицима из других школа и свима који желе да сазнају више о српском културном и историјском наслеђу. Када се такав садржај објави на интернету, он добија могућност да настави свој живот и након завршетка наставног часа, да буде коришћен у другим учионицама и да подстакне нове генерације да се заинтересују за прошлост свог народа. На тај начин једна школска активност прераста оквире једног одељења и постаје мали, али значајан допринос образовању и култури сећања.

Са овом генерацијом шестака, верујем, тек ће бити нових прича, нових снимања и нових остварења.

Деца су наше највеће благо, али то благо не можемо чувати само речима и лепим жељама. Морамо га чувати знањем, васпитањем, личним примером и приликама које им пружамо да откривају свет, да развијају своје способности и да науче да поштују оно што су претходне генерације створиле и сачувале, прича Ђорђе Бојанић.

Приредила: Српска историја