Бојанић: ОД КНЕЗА ЛАЗАРА У БАЊА ЛУЦИ ДО ПИТАЊА КОЈЕ ЧЕКА НИШ

Бања Лука је добила нови симбол историјског и духовног памћења споменик Кнезу Лазару који прстом показује према Косову и Метохији… који је прослављен свечано.

Није то био само свечани чин откривања једног споменика, већ слика једног народа који на јавном простору жели да види своју историју, своје великане и своје духовне и државотворне корене.

И управо зато тај призор треба да нас натера да поставимо једно сасвим једноставно питање: шта је са Нишом?

Не са малим градом, не са неким местом које нема историју, већ са Нишом, једним од најзначајнијих градова Србије, градом који је кроз векове био на раскршћу великих цивилизација, градом цара Константина, Стефана Немање и градом ослобођења и страдања, градом који је дубоко уписан у историју српске државе и народа.

Колико је само великих личности прошло кроз српску историју, а колико их данас у Нишу можемо срести на градским трговима у облику достојанствених, монументалних споменика?

Осим споменика краљу Александру Карађорђевићу, који је подигнут још раније, Ниш нема споменике својим најзначајнијим средњовековним владарима и духовним великанима. Нема велелепан споменик Светом Сави. Нема споменик Стефану Немањи. Нема монументални споменик кнезу Лазару. Нема споменик цару Душану.

И ту више није реч само о једном споменику.

Реч је о култури сећања.

Споменици су много више од бронзе, камена и мермера. Али то треба неко да разуме.

Они су видљиви део историјског памћења једног народа. Књига се чита, документ се чува у архиву, историјска лекција се научи и заборави, али споменик стоји и подсећа.

Стоји на тргу, у парку, поред улице, кружном току,  у свакодневном животу града и немо разговара са сваком новом генерацијом.

Дете које прође поред споменика кнезу Лазару једног дана ће питати ко је био тај човек. Дете које види Светог Саву питаће зашто му је подигнут споменик. Млади човек који пролази поред Стефана Немање можда ће први пут пожелети да сазна ко је био оснивач једне од најзначајнијих српских династија. Онај који види цара Душана можда ће отворити књигу и сазнати како је изгледала српска држава у његово време… и колика је била.

Зато споменик није само успомена на прошлост.

Он је позив да се прошлост упозна.

И управо ту лежи његов огроман значај у времену у којем нам деца све мање читају историјске књиге, све мање памте године и личности, а све више своје представе о свету граде кроз кратке видео записе, друштвене мреже и садржаје који трају неколико секунди.

У таквом времену градски трг може да постане једна велика учионица.

Имамо пример Скопља, где је изграђено преко 200 споменика и бисти истакнутим личностима.

Споменик може да буде историјска лекција која не почиње школским звоном и не завршава се контролним задатком.

Зато су Бања Лука и споменик кнезу Лазару важан пример.

Када један град подигне монументалан споменик великој историјској личности, он тиме не мења прошлост, али мења начин на који ће будуће генерације ту прошлост сусретати.

И зато је потпуно оправдано питати се зашто Ниш још није направио једну такву своју историјску целину.

Замислимо Ниш у којем би на достојанственим местима стајали Свети Сава, Стефан Немања, кнез Лазар, цар Душан, Синђелић, краљ Милан, краљ Петар… сваки са добро осмишљеним спомеником, историјски тачним приказом и јасним објашњењем ко је био, шта је урадио и зашто га памтимо.

То не би требало да буде такмичење у величини споменика, нити питање ко ће бити виши, већи или раскошнији.

Требало би да буде стварање једне целине која би Нишу дала снажнији историјски идентитет.

Свети Сава би представљао духовност, просвету и културу. Стефан Немања државотворност и темеље средњовековне Србије. Кнез Лазар памћење Косова, жртву и један од најснажнијих симбола српске историјске свести. Цар Душан би представљао раздобље највећег успона средњовековне српске државе….

А када би се томе придодали и споменици другим великим личностима српске историје, Ниш би могао да добије нешто што нема сваки град, а што би могло да постане његов препознатљив културни простор.

Наравно, споменици морају бити уметнички квалитетни, историјски утемељени и осмишљени тако да трају деценијама и вековима. Њихово постављање треба да буде предмет озбиљне јавне расправе, у којој би учествовали историчари, уметници, архитекте и грађани, а избор локације, изгледа и финансирања морао би бити транспарентан.

Али не треба да се плашимо великих идеја само зато што су велике.

Народи који су свесни своје историје не стиде се да је покажу.

И ту се враћамо на Бању Луку.

Слика људи који су се окупили око споменика кнезу Лазару, уз песму и заставе, показује да историјско памћење није мртва ствар која припада само музејима и архивима. Оно и данас може да окупи људе, да произведе осећај заједништва и да једној историјској личности да нови живот у јавном простору.

Ниш не треба да копира Бању Луку.

Али може да научи од ње да се историја не чува само речима.

Чува се и оним што подижемо.

Чува се трговима, музејима, називима улица, меморијалима, културним установама, књигама, школама, али и великим и достојанственим споменицима који ће стајати тамо где их свакодневно могу видети хиљаде људи.

Јер ако један народ не остави своје историјске великане видљивим у јавном простору, временом ће се отворити простор да их замене неке друге личности, неке друге приче и неки други симболи.

Зато питање није да ли нам треба још један споменик.

Питање је какав град желимо да оставимо својој деци.

Град који има тржне центре, саобраћајнице и нове зграде, али своје највеће историјске личности познаје само из школских уџбеника, или град који ће на својим трговима показати да зна ко су му били Свети Сава, Стефан Немања, кнез Лазар и цар Душан…?

Бања Лука је подигла споменик кнезу Лазару.

Можда је време да се и у Нишу постави питање које предуго чека одговор… а постављао сам га више пута, медијски кроз колумне.

Где су наши велики владари и духовни великани?

Где су споменици који ће нашој деци рећи да историја није нешто далеко и туђе, већ темељ на којем стојимо?

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја