Бојанић: ИМА МЕСТА ЗА АНУ ФРАНК, А ГДЕ ЈЕ ДАНИЦА?

Оваквих песама, са оваквом темом, снагом сведочења и људском трагедијом коју носе у неколико строфа, готово да нема у нашим уџбеницима Српског језика, а то је жалосно управо зато што је култура сећања један од најважнијих начина да деца разумеју прошлост кроз анализе баш оваквих песама и строфа… не само кроз датуме и историјске чињенице, већ кроз судбине конкретних људи.

И сам образовни систем препознаје значај културе сећања и наглашава да школа има важну улогу у очувању сећања на страдања.

Ова песма о Даници, девојчици рођеној 1930. године у Турјаку, која је као дете одведена у Јасеновац и тамо страдала, није само књижевни текст који треба прочитати и заборавити, већ сведочење истине кроз породично сећање, глас о једном детету које више никада није добило прилику да исприча своју причу и зато је наша обавеза да је ми не заборавимо. У томе и јесте суштина културе сећања, да жртва не остане само број у статистици и једна реч у историјском уџбенику, већ да добије име, лице, породицу и своју причу.

Доста је више са тим… да нам у фокусу буде то да не повредимо ,,брата џелата”.

А онда се мора поставити и једно сасвим једноставно питање: ако у нашим читанкама има места за Ану Франк и Хилду Дајч, зашто не би било места и за наше трагичне приче?

Дневник Ане Франк има огромну вредност као сведочанство о Холокаусту, а писма Хилде Дајч представљају драгоцено сведочанство о страдању у логору на Старом Сајмишту, што препознаје и наше Министарство просвете.

Имамо и ми Даницу имамо и Дару из Јасеновца… али их у уџбеницима нема, зашто?

Али зар то истовремено не значи да и српска деца имају право да кроз књижевност упознају судбине српске деце која су страдала у Јасеновцу, Јадовну, на Козари и широм НДХ?

Не треба нам једно сведочанство уместо другог, нити треба било чију жртву потискивати да бисмо говорили о својој, јер култура сећања не сме бити такмичење жртава.

Али култура сећања мора бити и способност једног народа да сачува сопствено памћење.

Зато овакви стихови заслужују да буду прочитани у школској клупи, да се о њима разговара, анализира, да ученик чује име једног детета, разуме његову судбину и схвати да иза сваког историјског броја стоји човек.

Јер када дете прочита причу о Ани Франк, оно упознаје једну трагичну људску судбину, а када прочита песму о Даници или Дари, може да упозна трагичну судбину детета из сопственог историјског памћења.

И зато није питање зашто читати Ану Франк или Хилду Дајч. Питање је зашто уз њих не читати и Даницу и Дару и друга имена наше страдале деце?

Ако од школе очекујемо да гради културу сећања, онда она мора имати снаге да памти и своје жртве, своја страдања и своје трагичне приче. Не да би се у деци производила мржња, већ да би се у њима створило разумевање шта се догодило и поштовање према жртвама.

Јер народ који не запише приче своје страдале деце, препушта другима да их једног дана испричају уместо њега.

А ако за овакве стихове нема места у Српским читанкама, онда би можда требало да се запитамо шта смо онда уопште разумели под културом сећања.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја