Бојанић: ОД ПОБЕДНИКА ДО НАРОДА КОЈИ ЈЕ ЗАБОРАВИО ШТА ЈЕ И КОГА ПОБЕДИО… а данас огрезао у поделама.

Србија је из Великог рата изашла као победник, али иза те победе остала је страховито исцрпљена земља и народ који је поднео огромне жртве, преко 28 посто популације.

Српска војска после величанствених победа на Церу и Колубари 1914. и уједињених сила приморана на повлачење… прошла је Проклетије и Албанију, опоравила се на Крфу, вратила на Солунски фронт и 1918. године учествовала у пробоју фронта који је довео до слома Централних сила. А онда, када је требало поставити темеље мира, Србија није наставила само својим путем, већ је ушла у један велики и сложен државни пројекат… мегаломанију.

Тако је 1918. настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

И ту почиње питање које и данас боли.

Да ли смо тада, у заносу југословенског уједињења, били довољно свесни шта добијамо, а шта остављамо иза себе… и шта ћемо трајно изгубити… једунство у народу.

Јер није свака велика држава нужно и велика корист за народ који је у њу ушао, као што ни свака идеја о братству није безазлена само зато што је изговорена лепим речима… а то је било ,,братство и јединство са сопственим џелатима”.

Касније је држава преименована у Краљевину Југославију, а краљ Александар је 1929. увео диктатуру да би та вештачка творевина опстала и покушао да југословенски идентитет постави изнад дотадашњих националних политичких подела… што је прошло само код Срба, та велика заблуда.

Питање је шта се догодило са српским националним и политичким интересима у држави која је све више инсистирала на наднационалном југословенству и колико је српска победа временом постала само један део нове заједничке приче у којој су се границе победника и поражених све више замагљивале… и све сваљено у исти југословенски кош где су били и победници и поражени.

А онда је дошао нови рат… и из те монархистичке рушевине те плодове користе комунисти-псртизани и олако преумљују Србе својим паролама… и настају поделе на пет формација (четници, партизани, недићевци, љотићевци, четници Косте Пећанца)… и креће братоубилачки рат… уз стварање НФХ и усташки геноцид… где је страдало око милион Срба.

После 1945. на рушевинама Краљевине настала је комунистичка Југославија под вођством ту инс Јосипа Броза Тита. Монархија је нестала, комунистичка власт је преузела државу, а нови систем почео је да преобликује друштво, политички живот и однос према националним питањима.

Сви непослушни Срби заврпавали су на комунистичким стратиштима Пасјим гробљима, Лисичијем потоку… Голом отоку…

Треба бити прецизан: комунистичка Југославија није просто наставак Краљевине, нити је све што се догодило после 1945. директна последица одлука из 1918. Али једна историјска нит ипак постоји: током већег дела двадесетог века Срби су живели у државним оквирима у којима је њихово национално питање стално било подређивано неком ширем државном пројекту.

Прво југословенском, а затим комунистичко-југословенском.

А када је та држава почела да се распада, уследили су ратови деведесетих… ништа тада нисмо разумели, опчињени комунизмом и југословенством… које нико није желео да опстане сем наивних и заблуделих Срба.

И шта смо тада радили?

Док су се распадала ,,братства” која су деценијама представљана као темељ заједничке државе, ми смо још увек носили језик једне Југославије која је већ престала да постоји… и сви су кренули да искористе тај ,,трулеж од државе” прилике и ушло се у ратове деведесетих… и знамо како смо прошли на крају.

Срећом задржали смо Републику Српску.

А онда је дошао Хаг.

Не треба занемарити злочине нити одузимати право жртвама других народа на правду, али је за велики део српског друштва остала снажна слика времена у којем су српски политичари и војни команданти одвођени пред међународни суд, док је држава Србија сарађивала са Хашким трибуналом.

И ту се отворило болно питање државног достојанства.

Не о томе да ли појединац треба да одговара за злочин, већ о томе како један народ доживљава сопствену државу када види да се његови представници и генерали који су бранили народ и државу изручују страном суду и на Видовдан, док истовремено у другим срединама постоји снажан осећај националне солидарности према сопственим оптуженим или осуђеним припадницима… и јак отпор.

Ту слику не треба користити за брисање злочина, али ни за брисање српског осећаја неправде.

И зато данас питање више није само ко је левица, ко је десница, ко је грађаниста, а ко националиста… и родољуб.

Питање је имамо ли још сопствену меру.

Јер ако нам други одређују шта смемо да кажемо о својим жртвама, шта смемо да славимо и како смемо да говоримо о сопственом народу, онда смо изгубили много више од једне политичке расправе.

Али највећа опасност данас није у томе што Срби имају различита политичка мишљења. Поделе су нормалне у сваком друштву. Опасно је када више немамо заједничке темељне националне интересе око којих можемо да се сложимо… као Хрвати, Јевреји, Албанци, Бошњаци… и сви остали народи.

Ми то немамо…

Није проблем у томе да Србија буде модерна и грађанистичка.

Није проблем да буде европска.

Није проблем да сарађује са светом.

Проблем настаје онда када нам се модерност понуди као замена за идентитет, европејство као замена за државни интерес, а грађански концепт као разлог да се национална свест представи као нешто чега треба да се ослободимо… и стидимо.

Човек може бити ,,грађанин” своје државе, а да зна којем народу припада. Може поштовати друге, а да не презире своје. Може сарађивати са Европом, а да не буде без корена. Може желети мир, а да не заборави цену коју су његови преци платили за слободу.

То није национализам.

То је самосвест и самопоптовање, а код нас је то на дну… када видим као трчимо код џечата за помоћ, по Загребу, Стразбуру, Бриселу…

И зато нам данас није потребна нова велика идеологија, већ разум и трезвена свест.

Потребни су нам образовање, језик (ћирикица), култура, одговорна држава и свест да национални интерес није мржња према другом, као што ни поштовање другог не сме да значи презир према сопственом.

После свих држава које су нам представљане као коначна решења, после свих великих пројеката, ратова, подела и нових граница, морали бисмо коначно да научимо једну једноставну лекцију:

не можемо стално тражити себе у туђим пројектима.

Србији није потребна изолација, али јој није потребно ни да буде било чија периферија.

Потребно јој је да зна ко је, шта хоће и шта неће да жртвује ради туђег одобравања.

Јер народ који изгуби способност да сам процењује сопствене интересе постаје лак плен туђих идеологија.

А ми смо кроз цео двадесети век за то платили превисоку цену, преко три милиона жртава.

Зато је крајње време да престанемо да се понашамо као народ који стално мора да доказује да заслужује право да буде свој.

Победа из 1918. није нам дата да бисмо је се стидели.

Жртве нису нам дате да бисмо их политички употребљавали.

А држава није створена да би њени грађани једни другима доказивали ко је „прави“ Србин.

Држава постоји да би чувала интерес свог народа, а народ постоји да би имао довољно разума да тај интерес препозна.

Ако ни то више не умемо, онда наш највећи проблем нису други.

Онда смо проблем постали сами себи… што дефинитивно и јесмо.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја