ВОЈВОДА КОСТА ВОЈИНОВИЋ КОСОВАЦ

И док су у Топлици и Јабланици гинули најбољи синови, званични вођа устанка Коста Миловановић Пећанац био је у дубокој илегали, чекајући неко боље време, само њему знано. С друге стране, оперативни и од народа признати вођа устанка, Коста Војиновић Косовац, усамљен, са својом четом, неуморно је ишао из битке у битку. Непријатеља је излуђивао несхватљивом умешношћу да прихвати борбу, бори се мудро, штеди снагу, а онда тражи нападачеву слабу тачку, ненадано удара, пробија обруч и губи се у само њему знаном правцу. Час би се муњевито јавио на Јастрепцу, потом на Пожару, а онда би био примећен на Видојевици, па на Копаонику, и тако у круг вртео своје прогонитеље, који су губили сваку наду да ће до њега доћи. Водио је успешне борбе код Буколорама, Кашевара, Церовице, Виче.

У окршају код села Обртинца десетквао је чету крвника Тана Николова, намамивши је у заседу. На бојишту је остало 40 бугарских комита, међу којима и сам Николов. У следећој борби наплатио је рачун од другог бугарског војводе Крума Зографова, тешко га ранивши. И аустријске потерне чете мучиле су муку с Војиновићем. У једном тренутку закључили су да од гоњења нема користи, па су му понудили договор и награду од 100.000 круна ако се преда, гарантујући му живот и пуштање породице на слободу. На све то је храбри и слободи одан Коста Војиновић Косовац достојанствено одговорио:

„Предати се нећу ни у ком случају жив, само мртав…

Нисам ја вођа разбојничке банде који се напљачкао пара па сада се предаје да помоћу истих живот спасе, већ сам официр који је позван да ноћу и дању бди над својим народом…
За своју родбину не бринем и радујем се што страдам за отаџбину”.

И Бугари су му нудили примамљиве услове за предају. Он је, међутим, био непоколебљив:

„Српски народ је робовао 500 година, па је опет слободан постао, па још толико да робује, ипак не може и не сме изгубити наду да ће ускоро бити слободан…

Па све и ако не буде Војиновића, биће других