Бојанић: СРПСКА ДРЖАВНОСТ НИЈЕ ПОЧЕЛА 1804. ГОДИНЕ: СРПСКА ДРЖАВНОСТ ИМА ВЕКОВНЕ КОРЕНЕ – ПРЕДЛОГ ЗА 20. МАЈ

Док друге државе истичу своје средњовековне краљеве, владарске династије и вековну традицију, ми сопствену државност у националном календару готово сводимо на 1804. годину. Тако испада да је Србија млада држава, готово без историјских корена, млађа од Хрватске, па чак и од Сједињених Америчких Држава, иако наша државотворна традиција сеже много векова у прошлост.

То није само историјски пропуст већ и озбиљан проблем националног памћења. Како је могуће да народ са владарским династијама, краљевствима, царством, законима, сопственим новцем и самосталном црквом не уме достојно да обележи сопствену средњовековну државност?

Србија није настала у Орашцу 1804. године. Те године започела је велика обнова српске државе после векова османске окупације, али корени наше државотворности сежу много дубље у прошлост па чак и у стари век.

Имали смо владаре, кнежевине, краљевства, царство, законе, цркву, дипломатију, рударство, трговину и сопствени новац много пре Карађорђевог устанка.

Зато се с правом поставља питање: зашто српску државност у националном календару готово искључиво везујемо за почетак XIX века, као да пре тога нисмо имали своју државу и вековну традицију?

Наравно, Сретење не треба укидати нити умањивати његов значај. Први српски устанак 1804. године и Сретењски устав из 1835. године представљају темеље обновљене модерне Србије и њене уставности. Али то је једно поглавље наше историје, а не њен почетак.

Пре Немањића имали смо владаре и краљеве као и српске државе (Рашку, Дукљу, Травунију, Захумље, Паганију… Босну…).

Српска политичка организација постојала је вековима пре династије Немањића. Франачки краљевски анали помињу Србе 822. године, док се у IX веку посебно издваја кнез Властимир, родоначелник династије Властимировића, чија је владавина сведочанство развијене раносредњовековне српске кнежевине.

После Властимира помињу се и други владари, међу којима су Мутимир, Стројимир, Гојник и Петар Гојниковић. Ови подаци показују да су Срби имали своју политичку организацију и владарску традицију много пре Немањића.

Посебно место припада династији Војислављевића и Српској држави Дукљи. Краљ Михаило Војислављевић (1077) добио је признање краљевске титуле, а његов син Бодин наставио је краљевску традицију.

Дукља има своју историјску посебност и не треба је  изједначавати са каснијом немањићком Србијом, али Војислављевићи свакако припадају широј историји српског средњовековља.

Доласком Немањића српска држава доживљава велики успон. Стефан Немања поставља темеље снажне државе, Стефан Првовенчани 1217. године стиче краљевску круну која је стигла од римокатоличког Папе Хонорија III преко посланика, а Свети Сава 1219. године изборио је самосталност Српске православне цркве… и 1221. године у манастиру Жича крунисао свог брата Стефана Првовенчаног по други пут титулом краља али по православним обичајима.

У време цара Душана Србија постаје једна од најмоћнијих држава југоисточне Европе. Душанов законик из 1349. године, допуњен 1354. године, сведочи о развијеном правном поретку и државној организацији.

То су чињенице које заслужују много значајније место у нашем образовном систему и националном памћењу.

ПРЕДЛОГ

Предлог: 20. мај – Дан српске средњовековне државности

Сматрам да би Србија требало да размотри установљавање посебног националног празника посвећеног својој средњовековној државотворној традицији.

Мој предлог је 20. мај, у спомен на Велики сабор у манастиру Жичи 1221. године, у време Стефана Првовенчаног и Светог Саве.

Овај датум повезује се са сабором одржаним на празник Вазнесења Господњег, Спасовдан, када су се у Жичи сусрели најважнији представници српске државне и црквене организације.

Тада су створени и учвршћени темељи државотворности код Срба.

Свети Сава је том приликом изложио своју чувену беседу о правој вери, а Жича је постала седиште српске архиепископије и једно од најзначајнијих духовних и политичких средишта средњовековне Србије.

У манастиру Жича је крунисано седам Српских владара, зато је и названа седмовратна Жича.

У близини би можда било добро и изградити Маузолеј за све Српске Страдалнике у 20  веку  и да ту буде место Сабрања Српског рода.

ЗАШТО БАШ ОВАЈ ДАТУМ?

Зато што симболизује повезаност државе, цркве, права, духовности и народне саборности и сабрања.

Жича није била само манастир већ једно од најважнијих средишта српске средњовековне државности.

Такав празник не би смео да буде искључиво празник Немањића.

Његов смисао морао би да обухвати и Оштривојевиче, Свевладовиће,  Властимировиће и Војислављевиће, јер је српска државотворна традиција старија од немањићке државе.

Ово је мој предлог за јавну и стручну расправу, а коначну оцену требало би да дају и надлежне научне институције.

Динар, краљеви и европска историја

Сведочанство наше средњовековне државности није само у владарским повељама и манастирима већ и у сопственом новцу.

Српски динар има документовану традицију из средњег века. Први помен српских динара налази се у документима из 1214. године, а краљ Радослав, који је владао од 1227. до 1234. године, сматра се првим српским владарем који је ковао сопствени новац…. а његова историја сведочи о дугој традицији српске економске и државне самосталности.

Модерна Србија обновљена је у XIX веку, а међународно признање независности добила је на Берлинском конгресу 1878. године…

Наша прошлост је обавеза према будућности

Сматрам да Србија не треба да мења Сретење као Дан државности, већ да свом историјском наслеђу посвети више пажње.

Мој предлог је да се у националном календару јасније истакну три велике области:

27. јануар – Свети Сава, као национални симбол просвете, духовности и културе (већ га обележавамо).
28. мај – Дан српске средњовековне државности, као предлог у спомен на Велики сабор у Жичи 1221. године… да то буде Дан за народно сабрање и помен на све српске страдалнике у геноцидима
29. фебруар – Дан државности Србије, у знак сећања на обнову модерне српске државе и почетке њене уставности (обележавамо).

Српска историја није само историја ратова и страдања. То је историја владара, закона, манастира, дипломатије, књижевности, уметности, науке, трговине и културе.

Имали смо и имамо Студеницу, Жичу, Милешеву, Сопоћане, Манасију, Раваницу, Грачаницу, Дечане и Пећку патријаршију, али и личности које су оставиле дубок траг у европској средњовековној историји.

Наша деца морају знати да српска државност није почела 1804. године, већ да је тада обновљена после дугог периода туђинске и окупаторске власти.

Не треба нам измишљена историја, нити нам требају туђе заслуге. Имамо довољно својих.

Зато је време да о својој државотворној прошлости говоримо више, озбиљније и одговорније, да је истражујемо и преносимо будућим генерацијама.

Наша државотворна традиција много је старија и наша је обавеза да је сачувамо.

С поштовањем према свим прецима који су стварали, бранили и чували српску државу… и остављали иза себе своја лична дела.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја