Бојанић: ИСПРАВНИЈЕ ЈЕ ГОВОРИТИ О ДАНУ ПОБЕДЕ НЕГО САМО О ДАНУ ПРИМИРЈА. СРБИЈА ЈЕ ПОБЕДИЛА, НИЈЕ ИЗГУБИЛА РАТ!

Једанаести новембар 1918. године један је од најзначајнијих датума у европској и српској историји. Тога дана, у 11 часова пре подне, у железничком вагону у француском месту Компјењ потписано је примирје између Немачке и савезничких сила Антанте, чиме су окончана непријатељства на Западном фронту и означен крај Великог рата. Европа је дочекала мир, а победници су славили завршетак једног од најстрашнијих сукоба у дотадашњој историји човечанства.

Ипак, када говоримо о Србији, не смемо заборавити да је за наш народ 11. новембар много више од датума потписивања примирја.

То је сећање на победу, на војску која се после највећег страдања вратила у отаџбину, на народ који није пристао на нестанак и на државу која је из пепела поново подигла своју слободу.

Зато сматрам да је, из српске историјске перспективе, оправдано говорити и о Дану победе, јер Србија није изгубила Велики рат. Она је била међу победницима, а њена војска и народ поднели су жртве које су оставиле трајан ожиљак у националном бићу.

Србија није била само савезник, већ један од највећих страдалника

Први светски рат, који је наш народ с правом називао Великим ратом, почео је 1914. године и трајао до 1918. године. Сукоб Централних сила, предвођених Немачком и Аустроугарском, и сила Антанте, међу којима су биле Русија, Француска и Велика Британија, захватио је огромна пространства Европе, Азије и Африке.

Док је за велике силе овај рат био борба за политичку, војну и економску превласт, за Србију је то била борба за опстанак, слободу и право на постојање.

Аустроугарска је напала  и извршила агресију на Србију у лето 1914. године, а српска војска је, упркос огромној бројчаној и материјалној надмоћи непријатеља, извојевала победе на Церу и Колубари, задививши тадашњу Европу.

Међутим, оно што је уследило 1915. године представљало је једну од најтрагичнијих страница наше историје. Нападнута са севера и запада од немачких и аустроугарских снага, а са истока од Бугарске, Србија се нашла у готово безизлазном положају. Уместо капитулације, донета је одлука о повлачењу преко Албаније, заједно са војском, државним врхом и делом цивилног становништва.

Али, у том егзодусу је био само државни и војни врх… и део војника и цивила ( међу њима и жене и деца). А Србија је остала у канџама окупатора али се снажно одупирала… Топлички устанак 1917. године.

Албанска голгота постала је симбол страдања, али и непоколебљиве вере у повратак и ослобођење отаџбине. На Крфу је српска војска опорављена и поново организована, а затим је, уз савезничку помоћ, наставила борбу на Солунском фронту.

Пробој Солунског фронта у септембру 1918. године означио је почетак незадрживог повратка српске војске у отаџбину. За само 46 дана од пробоја фронта, Прва армија војводе Петра Бојовића прешла је око 500 километара, ослобађајући градове и села и гонећи непријатеља у повлачењу.

Ниш је ослобођен 12. октобра 1918. године, а Београд 1. новембра исте године. Српска војска није се враћала као поражена војска која тражи милост, већ као победничка војска која ослобађа своју отаџбину.

Важно је, међутим, разумети да потписивање примирја 11. новембра није значило да су сви сукоби на простору некадашње Аустроугарске и на Балкану истог тренутка престали. Српске снаге су и после тог датума имале војне и безбедносне задатке, посебно у областима у којима су се решавала питања повлачења окупационих трупа и успостављања нове власти.

Победу смо платили огромним жртвама, а заборав не сме бити друга смрт

Србија је из Великог рата изашла као победница, али је њена победа била плаћена огромним људским и материјалним губицима. Према често навођеним проценама, изгубила је више 1.250.000, што је представљало један од највећих демографских губитака међу зараћеним државама у односу на број становника, око 28 посто популације.

Погинули су војници и старешине, али су још страшније биле последице по цивилно становништво, које је страдало од окупационог терора, глади, болести, епидемија и ратних разарања. Србија је дочекала слободу са десетинама хиљада инвалида, великим бројем ратне сирочади, удовица и породица које су остале без својих хранитеља.

Иза победничких застава стајала је земља у којој су читаве породице нестале, села остала без мушког становништва, а многи домови заувек остали без својих домаћина.

ЛОГОРИ ЗА СРБЕ

Посебно морамо говорити о страдању Срба у аустроугарским концентрационим логорима, међу којима су били Арад, Добој, Нежидер, Јиндриховице и други.

У њима су затварани и убијани српски војници и цивили, често само зато што су били Срби или су сматрани потенцијалном претњом окупационом режиму.

О тим стратиштима морамо знати више, морамо их истраживати и представљати младим генерацијама, јер историја није потпуна ако се сећамо само великих битака, а прећуткујемо страдање невиних људи иза бодљикаве жице.

ДУБОКА ДОЛИНА

Посебно место у том сећању припада Сурдулици (Дубока долина), месту једног од најтежих страдања српског народа под бугарском окупацијом од 1915. до 1918. године. Процене броја убијених крећу се од више хиљада до око шест хиљада људи.

То није само локална трагедија, већ једна од великих националних рана која заслужује достојно обележавање.

Пре неколико година организован је и први крсни ход до Дубоке долине у Сурдулици, места страдања невиних Срба. То је био важан корак у враћању достојанства жртвама и обнављању културе сећања.

Потребно је наставити рад на уређењу овог стратишта и изградњи достојног спомен-обележја, односно капеле посвећене Светим сурдуличким мученицима. Место на којем су страдали невини људи не сме бити препуштено корову, забораву и немару.

Европа слави победу, а Србија мора да чува своје историјско достојанство

У Великој Британији, Канади, Аустралији и другим земљама Комонвелта 11. новембар обележава се као Дан сећања, док се у Сједињеним Америчким Државама овај датум обележава као Дан ветерана. У Француској је то национални празник посвећен сећању на завршетак Великог рата и погинуле војнике.

У Србији се обележава као Дан примирја у Првом светском рату, уз симбол Наталијине рамонде, цвета који подсећа на васкрснуће, опоравак и непоколебљивост српског народа.

Немам ништа против међународног обележавања овог датума, нити против поштовања жртава других народа. Напротив, свака невина жртва заслужује поштовање. Али имам против тога да се у међународном представљању историје занемарује чињеница да је Србија била један од најважнијих савезника Антанте и да је њена војска дала огроман допринос коначној победи.

Посебно је болно било обележавање стогодишњице завршетка Великог рата 2018. године у Паризу, када се у оквиру обележавања у катедрали Нотр Дам појавила и застава такозваног Косова међу заставама земаља победница. То је изазвало оправдано негодовање у српској јавности.

Косово и Метохија нису били засебна држава, нити учесник Великог рата као независан политички субјект. Простор данашњег Косова и Метохије тада је био подељен између Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, а његово представљање као посебне државе међу победницима представља историјски и политички спорно поступање.

Тешко је не запитати се да ли је то била последица незнања, немара или свесне политичке поруке. У сваком случају, историјске чињенице не смеју се прилагођавати дневној политици.

Не смемо заборавити ни да односи Србије са западним савезницима током Великог рата нису били без противречности. Савезничка помоћ није увек била безусловна, а значајан део војне опреме и материјала испоручиван је уз финансијске обавезе. У народном памћењу остале су приче о томе да је Србија морала да плаћа чак и најситнију опрему за своје војнике, па и пертле за војничку обућу. Такав однос свакако заслужује историјско истраживање и критичко сагледавање, јер савезништво не значи одсуство интереса и политичких рачуница.

Шта смо урадили са победом коју су нам оставили преци?

Можда је најболније питање шта се догодило са Србијом након победе. Уместо да се њена државност, национални интереси и историјско наслеђе поставе као темељ будућности, српски политички врх определио се за стварање заједничке државе Јужних Словена.

Створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија, а Србија је у новој држави морала да пронађе своје место у сложеним односима различитих националних, политичких и верских интереса.

Тако смо ми као победници пригрлили и део наших ,,џелата”  против којих смо се борили на Церу и Колубари… и бранили отаџбину од агресора. Тако је ,,џелат” постао нап брат… и ушли смо по нас у суриво ,,братство и јединство” и постали Југословени, а то се примило само код нас Срба.

Вероватно да није било тог државног облика и мегаломаније нашег краља 1918. године не би дошло ни до комунистичке Југославије (1945) и Хрвата  маршала Тита на њеном челу.

Данас, са историјске дистанце, имамо право да поставимо питање да ли је та одлука била најбоља за српски народ и да ли је цена стварања заједничке државе са сопственим ,,џелатом” била превисока.

Југословенско уједињење било је производ конкретних политичких околности и идеала и мегаломаније тог времена и утицаја масонерије и притисака са запада, али су његове касније последице показале колико су нерешени национални односи били погубни по Србију, а то се видело већ почетком Другог светског рата и стварањем НДХ и формирања логора за Србе Нажалост и после геноцида над Србима у НДХ од стране усташа-хрвата и побијених око милион Срба, нисмо разумели ни то и поново ушли у мово братство и јединство са сопственим џелатом и и даље смо се називали југословенима а не Србима… а финиш је био рат деведесетих и Олуја и распад те сулуде творевине по Србе.

СРПСКИ РАТНИЦИ О КОЈИМА СЕ НИЈЕ МНОГО БРИНУЛО

Посебно трагична била је судбина српских ратника и добровољаца после Другог светског рата. Људи који су преживели Цер, Колубару, Албанску голготу и Солунски фронт нису увек добили поштовање које су заслужили.

Савез ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912. до 1918. године забрањен је 1947. године, а многи припадници предратних националних организација нашли су се на маргинама новог политичког поретка… комунистичког.

У времену када се инсистирало на новом идеолошком тумачењу прошлости, поједини аспекти српског националног и монархистичког наслеђа били су потискивани, док су одређене теме о страдању Срба у Великом рату добијале недовољно простора у јавности и образовању… учило се о партизанским офанзивама и јачао се култ Тита.

Не треба због тога одбацивати све што је историјски створено у том периоду, али морамо имати снаге да кажемо да су поједине жртве и заслуге неправедно гурнуте у заборав. Карађорђеве звезде, ордење Белог орла и друга ратна одликовања нису били само комади метала, већ сведочанства о храбрости, жртви и љубави према отаџбини.

Наши јунаци морају добити место које заслужују

Данас се, срећом, све више враћамо личностима и догађајима који су деценијама били недовољно заступљени у јавном сећању. Подижу се споменици, обнављају родне куће и уређују места која сведоче о подвизима наших предака.

Гвоздени пук, симбол храбрости и пожртвовања српских војника, коначно добија заслужено место у националном памћењу.

Подигнут је и споменик малом Момчилу Гаврићу, детету које је у Великом  рату изгубило породицу, а потом постало најмлађи српски и светски војник (каплар).

Обнавља се и кућа Драгутина Матића, чувеног Ока соколовог, у селу Калетинцу код Гаџиног Хана, како би будуће генерације могле да упознају живот и подвиг човека чији је поглед постао једна од најпрепознатљивијих фотографија српског војника из Великог рата.

Обновљена је и родна кућа Милунке Савић у Копривници, код Јошаничке Бање, жене која је својом храброшћу и војничким подвизима задивила савезнике и непријатеље, а чије је име постало симбол пожртвовања и љубави према Србији.

Жена која се претварала да је мушкарац да би бранила отаџбину од агресора и окупатора.

То су кораци које треба поздравити, али и подсетник колико смо дуго чекали да се одужимо људима који су свој живот ставили у службу слободе.

Наша обавеза је да о њима говоримо у школама, да их представљамо ученицима, да обилазимо њихове споменике и родна места и да историју не остављамо само у уџбеницима и архивама. Народ који не познаје своје претке тешко може да разуме сопствену садашњост и да сигурно гради будућност.

Ниш мора да исправи историјски немар према српским војницима

Посебно желим да укажем на једно питање које се тиче Ниша и које не би смело више да остане по страни… већ сам писао о томе.

На Старом војничком гробљу у Нишу налазе се обележја посвећена страним војницима, међу којима су аустроугарски, немачки и британски војници. Њихова гробна места и спомен-обележја заслужују поштовање, јер је сваки војник, без обзира на то на којој се страни борио, човек који је изгубио живот.

Али зашто на том истом месту српски војници, који су бранили своју отаџбину и поднели огромне жртве, немају достојно и јасно обележје?

Како је могуће да се деценијама није нашло довољно воље и одговорности да се подигне споменик или бар православни крст посвећен српским страдалницима?

Зашто делегације које долазе да одају почаст погинулима морају да полажу венце на голи бетон, уместо пред достојним спомеником који би сведочио о страдању и жртви српских војника?

То није питање политике, нити однос према страним војницима, већ питање сопственог достојанства и поштовања према нашим прецима. Ниш, град који је имао огроман значај у Великом рату и који је ослобођен 12. октобра 1918. године, морао би да буде међу првима који ће достојно обележити страдање српских војника на свом подручју.

Зато поново упућујем јавни апел надлежним институцијама, граду Нишу, установама културе и свима који могу да допринесу да се овај дуг коначно испуни. Наши војници не смеју бити мање важни у сопственом граду од војника других држава.

Не смемо заборавити ко је извојевао слободу

Наталијина рамонда, цвет који сваког 11. новембра носимо на реверу, није само симбол државног празника. Она нас подсећа на снагу народа који је преживео голготу, на војску која се вратила из изгнанства и на земљу која је, упркос свему, поново постала слободна.

Српска победа у Великом рату није била случајност. Била је резултат храбрости, дисциплине, пожртвовања и непоколебљиве вере у слободу. Та победа припада свима који су дали животе, свима који су се вратили као инвалиди, свим мајкама које су изгубиле синове, деци која су остала без родитеља и породицама које су поднеле терет рата.

Зато 11. новембар не сме бити само још један нерадни дан, нити празник који ћемо обележити стављањем цвета на ревер и полагањем венаца. То мора бити дан када ћемо се запитати колико заиста познајемо сопствену историју и шта смо учинили да је сачувамо од заборава.

Не тражимо да се туђе жртве забораве, већ да се наше више никада не потискују. Не тражимо да нам било ко поклања признање, већ да се поштују историјске чињенице. Не тражимо да живимо у прошлости, већ да из прошлости извучемо поуке које ће нам помоћи да не понављамо грешке.

Можда смо највећи део онога што смо освојили у рату касније изгубили у миру, можда смо могли другачије да градимо своју државу и можда су неке политичке одлуке оставиле последице које и данас осећамо.

Можда смо требали да прихватимо Лондонски споразум који нам је нуђен 1915. године.

Али једно не смемо доводити у питање: слобода коју данас имамо плаћена је животима наших предака.

Србија је у Великом рату била на страни победника. Њена војска није капитулирала, њен народ није одустао, а њена историја не сме бити преправљана према потребама било чије политике.

Зато је важно да говоримо о Дану примирја, али и да никада не заборавимо Дан победе, јер је Србија победила, а њени јунаци заслужују да их памтимо онако како су заслужили.

Слава српским јунацима Великог рата!

Приредио: Ђорђе Бојанић,  главни уредник сајта Српска историја