Бојанић: ИГУМАН МАКАРИЈЕ ПОПОВИЋ, ЧУВАР ВИСОКИХ ДЕЧАНА. КАДА ЈЕ ТИТО ХТЕО ДА ПРЕТРЕСЕ СВЕТИЊУ, МОНАХ МУ ЈЕ ОДГОВОРИО РЕЧИМА КОЈЕ СЕ ПАМТЕ!

Постоје људи чија имена нису довољно позната широј јавности, иако су својим животом, вером, истрајношћу и оданошћу оставили дубок траг у историји српског народа и Српске православне цркве.

Један од таквих људи био је архимандрит Макарије Поповић, дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани, монах који је у времену комунистичке Југославије, када су вера, црква и српско историјско наслеђе често били потискивани на маргине друштва, настојао да сачува једну од највећих српских светиња на Косову и Метохији.

О њему се данас најчешће говори кроз причу о сусрету са Јосипом Брозом Титом, али би била велика неправда да се живот овог монаха сведе само на једну анегдоту, јер његова биографија открива много више од једног сусрета са тадашњим председником Југославије, открива живот човека који је деценијама носио одговорност за манастир, његово братство, имовину и духовни континуитет у времену великих притисака и неизвесности.

Архимандрит Макарије, световним именом Србобран Поповић, рођен је 26. децембра 1920. године у Уљми, у Банату, а монашки пут започео је још као младић, пролазећи кроз манастире Рајиновац и Вољавчу, да би се његов животни и духовни пут трајно везао за Косово и Метохију и манастир Високе Дечане. Дужност старешине ове царске лавре обављао је од 1957. до 1977. године, дакле пуне две деценије, у раздобљу које је за Српску православну цркву на Косову и Метохији било обележено одузимањем имовине, бројним притисцима, нападима на манастирске поседе и све тежим безбедносним приликама.

Посебно је занимљива прича о Титовој посети Високим Дечанима у марту 1967. године, када је Јосип Броз дошао у манастир са супругом Јованком. Према објављеном сведочењу које је 15. јула 2014. године пренела редакција „Правде“, Титово обезбеђење није се задовољило прегледом манастирских зграда и порте, већ је желело да минодетекторима прегледа и саму цркву, што је игуман Макарије одлучно одбио, наводно се обративши припадницима обезбеђења речима:

„Ама, не будалите децо, зар бих ја срушио Високе Дечане због једног Тита“.

Ова реченица остала је упамћена као пример монашке одлучности и односа према светињи која није била ни државна канцеларија, ни војни објекат, ни простор у који се може улазити и поступати без поштовања његовог духовног достојанства. Ипак, историјске чињенице морамо преносити прецизно, јер према истом објављеном казивању Макарије није забранио Титу улазак у манастир, нити га је одбио као госта, већ га је дочекао, показао му цркву и ризницу и послужио дечанским вином, док се успротивио претресу самог храма. Зато није исправно тврдити да је Тито остао испред манастирских врата, али јесте важно сачувати суштину приче о игуману који није дозволио да се светиња третира као обична просторија под контролом државног обезбеђења.

Међутим, оно што архимандрита Макарија чини посебно значајном историјском личношћу није само овај сусрет, већ документи који сведоче о његовој борби за опстанак манастира у годинама када је државна власт имала готово неограничену моћ, док су молбе монаха често остајале без стварног одговора.

Истраживања историчара Петра Ристановића, објављена у научним радовима о положају Српске православне цркве и Високих Дечана у комунистичкој Југославији, ослањају се на архивску грађу самог манастира и откривају размере проблема са којима се игуман Макарије суочавао. У манастирској архиви сачувано је више десетина његових дописа, жалби и извештаја упућених Скупштини општине Дечани, локалној милицији, покрајинским органима, епископу рашко-призренском Павлу и другим црквеним и државним институцијама, у којима је указивао на крађе манастирске имовине, уништавање поседа, нападе и угрожавање безбедности монашког братства.

Један од најпотреснијих примера односи се на крађу песка из корита реке Бистрице, јер су лица која су то чинила копањем и одношењем материјала угрожавала и темеље манастира. Када се игуман Макарије 1974. године обратио надлежној милицији, у одговору му је поручено да то није у надлежности тог органа, већ других институција, суда, општине и покрајинских власти, уз образложење да се манастир налази под заштитом државе.

Каква противречност! Манастир је наводно био под државном заштитом, а човек који је био одговоран за његово очување морао је годинама да пише, моли и упозорава да се његова имовина уништава, док су надлежни пребацивали одговорност једни на друге.

Посебно су значајне речи које је игуман Макарије записао у допису Епархијском управном одбору у Призрену 9. априла 1971. године, када је, после бројних проблема и неуспешних обраћања надлежнима, исказао готово резигнирану свест о томе колико су његове молбе биле узалудне:

„Могли би само да будемо исмејани, а друге користи од тога не би имали. Нека се зна да смо се жалили, и то је доста“.

Ове речи данас звуче као сведочанство времена у којем је један игуман морао да се бори не само са онима који су угрожавали манастир, већ и са равнодушношћу институција које су биле дужне да га штите. Оне су важне управо зато што нису настале у неком каснијем политичком говору, већ су забележене у документу из манастирске архиве, који је историчар навео и анализирао.

Треба подсетити и на шири историјски контекст, јер је после Другог светског рата манастир Високи Дечани остао без великог дела својих земљишних поседа, а према историјском приказу на званичном сајту манастира, комунистичке власти одузеле су му око 800 хектара плодне земље и шуме. У таквим околностима Макарије и његов наследник архимандрит Јустин Тасић настојали су да очувају црквени живот, обнове манастирске старине и сачувају оно што су им претходне генерације оставиле у наслеђе.

То је посебно важно разумети, јер Високи Дечани нису само један манастир у Метохији, већ задужбина Светог краља Стефана Дечанског, један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе, духовни центар и живо сведочанство српског присуства на Косову и Метохији кроз векове. Чувати Дечане значило је чувати не само зидове, фреске, мошти и манастирску ризницу, већ и историјско памћење народа који је ту светињу подигао и вековима је чувао.

О Макарију постоји и један податак који његовом животу даје додатну људску димензију. Према објављеним биографским записима, у познијим годинама живота суочио се са тешким обољењем очију и губитком вида, али ни та животна несрећа не сме да засени чињеницу да је свој монашки пут и службу везао за једну од најважнијих српских светиња.

Макарије је зидао и зид ,,братства и јединства” око имања манастирског.

Упокојио се 1981. године у манастиру Дечани где је и сахрањен уз манастир.

Данас, када се често говори о Косову и Метохији, о српском наслеђу, светињама, идентитету и историјском памћењу, морамо се сетити и људи који нису били на челу државе, нису командовали војскама и нису доносили политичке одлуке, али су својим животом и службом чували оно што је за српски народ имало и духовну и националну вредност.

Архимандрит Макарије Поповић није био политичар, није био идеолог и није имао државну моћ, али је имао нешто што се не може добити политичком функцијом, имао је одговорност према светињи која му је поверена и свест да се предање не чува великим речима, већ свакодневном службом, трпљењем и истрајношћу.

Зато прича о њему не треба да остане само анегдота о Титу и реченица изговорена припадницима обезбеђења. Много је важније да памтимо његове године проведене у Дечанима, његове молбе, писма и упозорења, његову борбу за манастирску имовину и његову оданост светињи у времену када је било далеко лакше ћутати него се супротставити неправди.

Јер Тито је био председник једне државе која је прошла, политичке функције су нестале, идеологије су се мењале, али су Високи Дечани остали, са својим светим моштима, фрескама, историјом и монасима који и данас настављају службу у задужбини Светог краља Стефана Дечанског.

А име игумана Макарија Поповића заслужује да се врати у наше историјско памћење, не због тога што је једном приликом разговарао са Титом, већ због тога што је две деценије чувао једну од највећих српских светиња у најтеже време комунизма и оставио за собом сведочанства о времену у којем је било потребно много вере, стрпљења и храбрости да би се сачувало оно што нам је поверено у наслеђе.

СВЕТИЊЕ СЕ НЕ ЧУВАЈУ САМО КАМЕНОМ И ЗИДОВИМА. ЧУВАЈУ ИХ ЉУДИ КОЈИ ИМАЈУ СНАГЕ ДА ИХ БРАНЕ И КАДА ИЗА ЊИХ НЕ СТОЈИ НИКАКВА ВЛАСТ.

У књизи „Утамничена црква: Страдање свештенства Српске православне цркве од 1945. до 1985. године“ аутора протојереја Саве Б. Јовића. Она документује историјски податак о судском процесу и затворској казни коју су послератне власти изрекле тадашњем игуману манастира Сопоћани Макарију (световно Србобран Поповић, 1920–1981). Пре него што је постао дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1957. до 1977. године), обављао је дужност старешине у манастиру Сопоћани, одакле је и одведен на издржавање казне од стране комуниста.

У 20. веку игумани манастира Дечани били су: Леонтије Нинковић (1919-1946), Макарије Поповић (1947-1977), Јустин Тасић (1977-1992), Теодосије Шибалић (1992-2004) и од 2011. до данас Сава Јањић.

ЗАНИМЉИВОСТ

У предговору књиге «Дечанске и друге приче» аутора епископа хвостанског Алексеја и госпође Радмиле Мишев, Митрополит Амфилохије је о сјећању на о. Макарија записао:

«Како заборавити лик о. Макарија? Као студент проводио сам шездесетих година прошлог вијека своје љетње распусте у Дечанима.

Звао ме о. Макарије «бата Ристо».

Дао ми послушање водича и библиотекара… Од игумана Макарија, који је својом шаљивошћу и ведрином скривао своју молитвеност, научио сам се читању вечерњих молитава и повечерја. «Дођи бата Ристо», позвао ме је из сусједне «владичанске» собе, гдје сам спавао, у његову келију, да «ми читаш Вечерње молитве, уморан сам, па не могу сам». Касније сам схватио да није то било због његовог умора него мене ради: да ми на ненаметљив начин покаже да нема правог богословствовања без молитве, као живог разговора са Живим и свуда Присутним Христом Богом.

Тако су и његове шале увијек биле не ради простог засмијавања и разоноде, него увијек са неком поуком и науком. Тако, напримјер, дошао ја осамдесетих година у Дечане са режисером београдским Алексићем, да проучимо могућност снимања документарног филма за вјеронауку на основу дечанских фресака нарочито циклуса «Стварање свијета». Сједимо у манастирској библиотеци са већ скоро слијепим о. Макаријем, разговарамо о збивањима на Косову и Метохији, па ће га Алексић упитати:»О. Игумане који су Вам комунисти гори, Срби или Шиптари?» Рекао би, није чуо о. Макарије, а он смишља, па ће рећи:»продавала баба ђаволе, трговци мјеркају, један од њих јој се обраћа: дај ми бако овог петог по реду. А она ће: узми синко кога хоћеш, све једно ти је: први ђаво, пети ђаво, десети ђаво…»

Други пут на слично питање: «Како Вам је на Косову?», одговара Машо смијуљећи се: «Видјесмо шта је било с братством. Остало нам само да видимо шта ће бити с јединством!»

Видим у његовој келији у углу војнички ранац са ћебетом: «Шта ти је ово, оче Макарије?» – питам га. «Знаш, бата Ристо», одговара, «кад су ме први пут хапсили и затворили у «Богданов крај» на Цетињу, гдје је у то вријеме (1954.г.) био затворен и Митрополит црногорско-приморски Арсеније, преварили су ме на брзину и одвели из манастира Свете Тројице код Пљеваља: ово сам се спремио за следећи пут, ако дођу – сад ме неће изненадити.

Овај весели, ведри, шаљиви банаћанин, тога смо очевидци и свједоци, био је спреман да погине у заштити и одбрани Дечанске Светиње и моштију Светог Краља. Да и то забиљежим. Дошао је једног дана са групом младића метохијских црногораца један момак, запалио цигару и стигао са њом до ћивота Светог Краља. Јавили то о. Макарију, он пришао, па му лијепо каже: «Угаси младићу, цигару, овдје је Светиња…» Он презриво одговара: «Шта се то тебе, попе тиче?. Пошто ни поновљена молба није помогла, Макарије, љут као рис, смотао му је једном руком нос и цигару, а другом га пребацио кроз врата храма у припрату. И то му је било мало: избацио га је као зрно из пушке кроз врата припрате међу његову дружину, зачуђену оним што се збива. Као да се није ништа догодило, прошао је Машо између њих, оставивши овог младића поблеђелог и скамењеног.

Сигурно да му више никад није пало на памет да пали цигару код Светог Краља..

Нажалост, свједоци смо и тога да је у то вријеме, не само овај младић, него један добар дио, ако не и већи српског живља на Косову и Метохији, заведен партијом и загађен атеизмом, одрекао се и отуђио од својих Светиња. Сјећамо се и тога како су у исто вријеме док су се многи од наших овако понашали према својој вјери и својим Светињама, «препунивши тиме мјешину гријеха» и тиме припремивши својим гријехом ово најновије страдање и изгон са Косова и Метохије, – муслиманке и шиптарке су доводиле своју дјецу ради молитве и оздрављења проводећи их три пута испод ћивота Светог Краља и излазећи из храма назадачке, да не би окренуле леђа Светињи. «Шта ћеш ти Суљо», питао је отац Макарије у шали једног од таквих муслимана Шиптара, «код нашег Свеца?» А Суљо му одговара: «Колико знам, оче Макарије, Свеци нису ни наши ни ваши, него су они Божији»

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја