Бојанић: КАДА СУ СРБИ РУШИЛИ СВЕТИЊУ ЗБОГ ПРУГЕ, А ДАНАС ДРУГИ СРБИ НОСЕ ПЕСАК НА ЛЕЂИМА ДА ЈЕ ОБНОВЕ!

Гледајући данас емисију ОКО магазин на РТС 1, сазнао сам за један невероватан подвиг људи који у Овчарско-кабларској клисури, на стрмим и готово неприступачним стенама Каблара, упоредио би са блажом верзијом цркве на Румији, носе песак, цемент, цигле и грађевински материјал како би обновили и изградили нове објекте око испоснице Светог Саве, познате као Савина вода, и признајем да ме је та прича дубоко потресла, јер у њој има нечега много већег од обичне градње, има вере, љубави према светињи, пожртвовања и оне старе српске упорности која је кроз векове подизала оно што су ратови, окупатори, немар и људска неразумност рушили.

Носе жене, деца, људи, спортисти, верници… невероватан призор и емисија, свима препоручујем да погледају и да пробуде у себи оно људско.

Замислите тај призор, човек на леђима носи џак песка, други носи цемент, трећи цигле, други шпорет… а испред њих стрма стеновита стаза, литице, камење и готово неприступачан терен, где нема камиона, багера и савремене механизације која би обавила посао, већ постоје само људска снага, воља и жеља да се нешто остави будућим генерацијама.

Браво добри људи.

И док гледамо тај призор, морамо се вратити у прошлост и сетити се старог манастира Преображење, који се некада налазио на другој страни Западне Мораве, испод литица Каблара, на месту где је касније прошла железничка пруга према Ужицу.

Манастир, који се у писаним изворима помиње још 1525. године, порушен је почетком двадесетог века, а према стручним историјским изворима динамитом је разнесен 1901. године, јер је траса железничке пруге пројектована управо преко њега.

Није то била само грађевина, нити само неколико камених зидова и стари кров, већ место молитве, сабирања народа, духовног утемељења и памћења многих поколења која су ту долазила да пронађу утеху и снагу у тешким временима.

Народ је протестовао, долазио у манастир, плакао и љубио камење, али његов глас није услишен, јер је нечија техничка и административна одлука била важнија од вековне светиње.

И управо ту почиње једна од најпотреснијих беседа Светог владике Николаја Велимировића, коју је одржао 1940. године приликом освећења обновљеног манастира Преображење, под насловом „Мртав би и оживе“.

Његове речи и данас одјекују као опомена:

„Нису Турци разрушили манастир Преображење, него Срби.“

Каква страшна реченица, какво болно сведочанство о времену у којем је сопствени народ дозволио да се уништи оно што су му преци вековима чували.

Владика Николај је у својој беседи говорио и о судбини људи који су учествовали у рушењу манастира, о онима који су одбили да руше светињу, о човеку који је касније страдао приликом вађења камена, о ономе који је из манастира однео црквене предмете, као и о двојици министара за које је навео да су живот завршили самоубиством, повезујући те догађаје са Божјом опоменом и последицама скрнављења светиње.

Не морамо данас улазити у сваку појединост тих казивања да бисмо разумели суштину његове поруке, јер је најважније питање које нам је оставио много шире од судбине појединаца: шта се дешава са народом који заборави да чува оно што је наследио од својих предака?

Али Бог није дозволио да прича о Преображењу буде прича о коначном поразу.

Владика Николај је покренуо обнову манастира на другој обали Мораве, нови храм је подигнут 1938. године, а 1940. године освећен је и поново је постао духовно средиште овог краја.

Зато наслов његове беседе има посебну снагу, јер манастир Преображење, иако порушен, није нестао из душе народа, већ је поново подигнут као сведочанство да се оно што је свето не може избрисати само зато што је некоме сметало нацртаној траси пруге.

А онда, изнад тог места, на стенама Каблара, налази се још једна прича која заслужује наше дивљење и поштовање.

САВИНА ВОДА… ИСПОСНИЦА

Савина вода, испосница Светог Саве, место за које предање везује подвиге првог српског архиепископа, где се у живом камену налази мали извор воде, вековима је привлачила ходочаснике који су се стрмим стазама пели до ове светиње.

Ту је владика Николај подигао малу цркву 1938. године, а данас, готово девет деценија касније, поново гледамо људе који се жртвују да би тај простор оживео.

Радови су започети 2021. године, а према извештајима из 2026. године, верници су до Савине воде изнели око 700 тона грађевинског материјала, носећи на леђима оно што механизација не може да допреми, градећи звоник, конак и друге објекте који ће омогућити да ово место постане још доступније верницима и ходочасницима.

То је призор који би требало да види сваки Србин, без обзира на то да ли је верник или не, јер овде није реч само о вери, већ и о односу према наслеђу, историји, култури и сопственом идентитету.

Док једни носе песак на леђима уз стрме литице да би изградили светињу, други у много лакшим условима не налазе ни времена ни воље да сачувају оно што им је остављено.

И зато је ова прича много више од репортаже о једној грађевинској акцији у Овчарско-кабларској клисури.

Она нас подсећа да Србија није настала јуче, да нису наши преци оставили само границе и географска имена, већ манастире, цркве, задужбине, гробове, записе, предања и духовне путоказе, које смо дужни да чувамо и преносимо онима који долазе после нас.

Српска историја није само историја владара, ратова, победа и пораза, већ и историја обичних људи који су у најтежим временима знали да сачувају веру и подигну храм, понекад голим рукама, без новца и без помоћи, али са свешћу да не граде само за себе, већ за будућност свога народа.

Зато сваки човек који је понео џак песка, циглу или камен до Савине воде није само помогао у изградњи једног објекта, већ је на свој начин постао део једне велике приче о трајању и обнови.

Тако се исто камен носио и на Румију… да се изгради црква која и данас звони и држе се литургије захваљујући оцу Пламенцу

Једном су људи рушили, други плакали и љубили камење старог Преображења док су га рушили због пруге, а данас други људи, на истим тим суровим кабларским странама, носе грађевински материјал да би подигли и сачували светињу.

Каква симболика, каква опомена и каква порука будућим генерацијама!

СВЕТИЊЕ СЕ НЕ ЧУВАЈУ САМО РЕЧИМА, ВЕЋ ДЕЛИМА, ЖРТВОМ И ЉУБАВЉУ.

И можда је управо то најважнија порука ове приче: не морамо сви бити велики људи, не морамо сви подизати манастире и бити ктитори али свако од нас може понети бар један камен за оно што желимо да оставимо својој деци.

Јер народ који заборави своје светиње ризикује да заборави и себе, а народ који их обнавља показује да још има снаге, вере и воље да траје.

ИМА НАДЕ СА ОВАКВИМ ЉУДИМА И ОМЛАДИНОМ.

Слава Богу, Светом Сави и свима онима који својим рукама, трудом и љубављу чувају Српску Свету гору!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја