Хиљаду деветсто четрдесет прве,
када бездушнике обезличи губа,
браћа по матери крвавијех зуба
започеше да се прогоне и крве;
тада моје племе уђе у ноћ дугу:
крвци крстоломци бануше из таме
и почеше народ да глобе и јаме,
а у Колашину, крај таре, у Лугу
кинуше у цича ноћима да путе
по црноме списку изабране људе
и да их без суда осуђене суде
за примјер слободним устима да ћуте;
да им руке, ноге и главе стуцају,
ваде златне зубе и прсте кидају
с прстењем, и чапре живима скидају,
туку маљевима, кољу и буцају ;
трапе полуживе у плитке гробове,
да их раскубају лисице и вуци,
једу пси скитачи и луде у муци
од инсанске крви док људске дробове
вуку у ноћима по страшноме Лугу,
на коме се људско Пасје гробље зове –
несраслица рана историје нове –
што га туцибраћа извргоше ругу
у злодобу од кога разум тресе гроза,
у ком качкеташи Коминтерне кивни
јаме с Пасјим гробљем узеше за дивни
темељ комунизму по мјери Ј. Броза.
(Колашин , 1971. г.)
|
(18. фебруар 1939 – 10. март 2014)
|