Oдржан час културе сећања пробоја Логора ,,12. фебруар“

Данас на 83. годишњицу пробоја Логора ,,12. фебруар" на Црвеном Крсту у Нишу, одржан је час културе сећања за ученике ОШ ,,Бубањски хероји" из Ниша. Ученици 8. разреда (8/1 и 8/2) имали су прилику да чују предавање кустоса Небојше Озимића и да погледају музејску поставку логора, у организацији проф. историје Ђорђа Бојанића.

Ђорђе Бојанић 12.02.2025

Oдржан час културе сећања пробоја Логора ,,12. фебруар"

Свака национална култура je утемељена у својој традицији, вери и историји. У њој су наши корени, наша душа, наш образац, и културни код. Јер култура сећања је темељ сваког народа, ако нам се то изгуби, нестаћемо као народ. Ми морамо да се држимо и да нам темељ буде Светосавски, Косовски и Јасеновачки завет. А да би то утемљили морамо да знамо и нашу локалну историју. Од мог колеге Озимића чули смо страшна сведочења. Слушати све ово, је толико потресно, зато ова сведочанства ми Срби, а поготово наставници историје морају сачувати од заборава… зато и практикујем да сваку генерацију доведем на овом месту патње и туге. Свестан сам да нам је култура сећања на врло ниским гранама. Култура сећања је потребна Србији. Ово зло морамо да памтимо, да нам се не би поновило. Поштуј, памти, праштај, али никада не заборављај- заборав је друга и коначна смрт, преноси проф. историје Ђорђе Бојанић.

Са ширењем устанка и јачањем отпора указала се потреба окупаторима, немаца за стварањем једног затвора у коме би били сконцентрисани сви затвореници. Због тога је Гестапо формирао логор Црвени крст.

Логор се налазио на периферији града, у непосредној близини Фабрике дувана и Железничке станице Црвени крст (па је и сам логор незванично по њој назван Логор на Црвеном крсту). Главна логорска зграда са помоћним објектима подигнута је 1930.године и до рата је служила као војни магацин. Ту своју функцију задржала је до септембарских дана 1941.године када су је Немци опљачкали и адаптирали за концентрациони логор. Логор се током рата стално пунио и празнио. Било је дана када је било преко 1 500 људи у њему.

Према непотпуним подацима, јер је окупатор уништио сав компромитујући материјал, кроз логор је током рата прошло преко 35 000 људи, од којих је око 12 000 стрељано на Бубњу крај Ниша.

Прва намена логора је била да овде буде истражни затвор за непријатеље режима: комунисте, припаднике ЈВуО и таоце, Јевреје. 12.02.1942. године овде се десило велико бекство, које је предводио Бранко Бјеговић, када је успело да се извуче 100 затвореника. Као последица, Немци су малтретирали и на крају убили 40 преосталих затвореника, а после овог догађаја, логор “Црвени крст” постаје логор смрти.

У логору је владао режим страве и ужаса. Физичко и психичко уништавање људи био је главни циљ чувара логора. Под ударцима кундака умирали су људи у дворишту логора. Чистачи су износили лешеве на оближње ђубриште. Кочијаши који су односили ђубре били су запањени, јер су на гомили ђубрета лежали мртви и побијени људи. Под немачком командом наређено је да се потрпају у џакове и одвезу на гробље.

Неке логораше су стављали у самице у којима је под био покривен бодљикавом жицом. Логораши су ту могли само да стоје и никако нису могли да спавају. Недостатак сна их је врло често доводио до лудила.

Крајем 1941. Немци се дошли на Бубањ. Са собом су довукли бодљикаву жицу и почели да праве ограду око Бубња крај Ниша. Поставили су страже и на свим прилазима биле су истакнуте табле на којима је писало да је сваки приступ Бубњу забрањен. Тако је отпочела историја Бубња од тренутка када је био предодређен као простор за стрељања која су вршили Немци.

Свако стрељање било је припремано. Под стражарском пратњом долазили су они који су копали раке. Било је рака дугих и по тридесетак метара, а широких и по шест метара.

У логору су вршене прозивке затвореника, који су после тога враћани у собе, а знали су због чега су прозвани и да их очекује смрт на Бубњу. Овако саопштавање одлуке о стрељању на два-три дана раније представљало је само једну од немачких тактика мучења. Затим би у двориште логора долазили камиони који су затворенике возили на Бубањ, да тамо буду ликвидирани. После стрељања закопавали су убијене, а земљу преливали раствореним кречом (ради хигијене).

Немци су претпостављали да ће по завршетку рата наши људи прекопати бубањске раке, јер би то био једини начин да се преброје лешеви оних које су Немци стрељали. Зато су Немци предузели одређене мере како би прекрили своје злочиначке трагове. Донели су одлуку о паљењу остатака стрељаних на Бубњу. За ову врсту рада су у јулу 1944. ангажовали италијанске заробљенике. Тако су Немци сакрили своја злочиначка дела.

Најродољубивији чин храбрости и пркоса логораша према непријатељу исказан је на самом Бубњу за време једног од многобројних стрељања.

Непознати осуђеник је пред плотун стиснуо песницу, подигао је у небо и поздравио слободу која ће доћи. Тај детаљ је инспирисао вајара Ивана Саболића да изради споменик у виду три песнице, који се и данас може видети на спомен обележју Бубањ.

Данас на Бубњу доминирају три камене песнице које означавају дух тих преко 10.000 људи који су свирепо убијени на овом месту. Песнице нам указују на незнане хероје који су уочи стрељања подигли руку бунта и претећи говорили о слободи која мора доћи.