Бојанић: ,,ДРУГ МАРКО”… само могу да кажем, не поновило се то време зла

Александар Ранковић познат под надимком Лека и партијским именом Марко, био је југословенски комунистички револуционар, учесник Народноослободилачке борбе, 1944. било му је поверено формирање Одељења за заштиту народа (ОЗН), био је њен оснивач.

Трагично је по Србе да је од краја рата кренуло са чишћењем и масовним егзекуцијама Срба који се нису слагали са комунистичким режимом или су били монархисти.

Колико је само Срба пребегло у туђину од тог комунистичког терора.

Па да се присетимо, а видећемо како ће ово бити приказано у овој серији која очигледно јача култ ,,друга Марка”, југословена и комуниста… као и сви они филмови и серије о партизанима које су имсле за циљ јачање култа ,,Друга Тита”.

Сви смо чули за Лисичији поток.

Лисичији поток је највеће стратиште у Београду после Другог светског рата, а Београд и Србија засад немају ниједно спомен-обележје за неговање културе сећања на невине жртве комунистичког режима. У Лисичјем потоку је страдало више од 1500 Срба од Срба комуниста (припадника тајне полиције ОЗНА).

Ово место је деценијама било ругло и запуштено (зашто?)… коров (удружења су га чистила и сређивала и појединци, родољуби).

Срећом данас је дошло боље време, па не тај простор пристојно уређен.

А зашто, лако је закључити… али се полако ослобађамо тих стега комунистичких.

Наравно да о злочинима комуниста над Србима није смело да се зна нити да то буде забележено у уџбеницима историје… зато су таква места била а и још су у тмини и корову.

Није ово једина таква локација, преко 200 таквих локација има, над гробницама Срба су грађени фудбалски терени, зграде, објекти, игралишта, паркови. У том суровом црвеном терору страдало је преко 60000 невиних Срба без суђења и кривице (само зато што нису били комунисти или су се противили том режиму), да ли је то нормално?

Али ми тада као да и нисмо били Срби… омађијани комунизмом… али, да, били смо неки ,,југословени”.

КОЧЕВЈЕ је посебна прича

И данас је врло мало познат злочин – догађај, зверства и масакра, које су половином априла 1945. године починили Титови комунисти на простору Кочевја у јужној Словенији.

Данима је трајало иживљавање Титових комуниста, у којем су на разне начине убили око 3000 српских омладинаца, углавном припадника Српског добровољачког корпуса и делом четника који су се повлачили према Аустрији и Италији, страдало је и доста цивила. Ту је страдало и доста словеначких и хрватских домобрана.

Поубијана Српска национална омладина је годинама покушавала да се одупре злоделима агената Коминтерне у Србији. Ова „операција“ је била највећа акција комуниста у Другом светском рату.

Овај злочин – догађај је за време Брозове СФРЈ био најстроже цензурисан и забрањен, јер тековине револуције и прокламовано «братство и јединство» нису дозвољавали да се истина пробије у јавност.

Данас на Кочевском рогу постоји дрвени крст као спомен-обележје.

У Кочевском рогу је убијено око 3.000 српских добровољаца, било је и четника и доста руских белогардејаца. Код Зиданог Моста, Храсника, Трбовљу и другим локацијама  је стрељано преко 5.000 Срба (делом четника) из ЦГ, на челу са митрополитом црногорско- приморским Јоаникијем и 70 српских православних свештеника из Црне Горе. На падинама Похорја су уништени животи и великог броја четника војводе Павла Ђуришића, који су враћени из Плиберка – о томе је писао је Боривоје Карапанџић.

А тек о Голом отоку, Пасјим гробљима и страдању Српске православне цркве, попова и монаха… други пут.

Питам се да ли ће се некада направити емисија или филм о невиним српским жртвама које су настрадале због оваквих људи ,,другова” и које и даље стоје закопане по Дедињу, Топчидерском брду и другим крајевима Србије?

То је било то време друга Марка и његових другова.

Једини за нас исправани путеви су: Светосавски, Косовски и Јасеновачки.

И за крај, ,,друг Марко” је својих последњих 17 година живота провео у Дубровнику, живео је до 1983. год, сахрањен је у Београду, а сахрани је присуствовао велики број људи који су га волели… а велики део Срба га воли и данас, отуда и толика гледаност серије и тај пројекат да се направи серија о ,,другу Марку”, а то му је партијско име, надимак му је био Лека.

И једна и друга југословенска творевина, она која се створила од 1918. (велика грешка за Српски народ) и она 1945. биле су погубне за српски народ. После обе смо прихватили џелата за ,,брата”.

У њима смо били све само не Срби (били југословени) и из тих творевина су од Српског народа и језика изникле нове нације и језици, а да тога нисмо ни свесни.

Зато,

Чувајмо Светосавље,

јер ако заборавимо своју прошлост,

нестаћемо као народ

на то нас обавезују наши свети преци:

Свети Сава и сви Немањићи,

свети Лазаревићи, Бранковићи,

Карађорђевићи, Обреновићи, и

Плава гробница,

и свети Јасеновачки и Братуначки мученици,

и сви Српски мученици који пострадаше

од Косова до данашњих дана

бранећи крст часни и слободу златну.

Чувајмо православље љубимо српство !

КАДА СЕ ИШЧУПА КОРЕН, НЕ ВАЉА

*Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост (као од 1945. до деведесетих) , на своје јунаке и војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје руља. Такав народ губи национално достојанство (као кад постадосмо југословени), поимање државне свести (када смо били југословени), престаје да има узоре и за њега више ништа није свето (сем ,,маршала”) – па ни жртве које су пале (сем комунистичких/партизанских), да би он данас уопште постојао. Зато чувајмо и учимо своју СРПСКУ историју !

Живела Србија… и никад више Југославија.

Не дозволимо да нас икад више поделе и разједине, ми смо један народ и морамо живети у братској слози и миру, једино тако можемо опстати као народ.

Слава свим борцима за слободу… и партизанима и четницима (тада регуларној војсци ЈВуО).

Ми морамо бити свесни да је то време ,,друга Марка”, време заблуда, да људи нису били свесни намера тог комунистичког (врха) режима.

Тада се ишло срцем у борбу против непријатеља, људи нису ни знали идеологију тог покрета.

Тада није било много информација, вести, медија, новина… а после рата било је забрањено  критичко размишљање и јавно изношење ставова супротних том режуму, због сурових репресија.

Све је то део наше историје, коју морамо знати а и то време поштовати.

Верујем да су у рату све тада војне формације (мислим на обичну војску и ратнике) и партизани, четници, недићевци, љотићевци желели најбоље за наш Српски народ… али, у тој борби навеле су их сурове идеологије да удари брат на брата и да крену у борбу за власт после рата.

Од тог грађанског рата (1941/45) и данас осећамо последице разједињености и подела… јер не можемо да се суочимо са чињеницама и истином… и једни другима опростимо.

Али, водити се данас  логиком, па ђед ми је био комуниста и ја ћу то следити и правдати као добро, је сулудо и погубно… а у то време после 1945. многи су имали чланску карту КПЈ, јер су морали због посла, напредовања и страха (Голи оток, Лисичји поток, Пасја гробља по Црној Гори…).

Треба размислити и поћи логиком ко вам је био прађед, чукунђед, на­вр­ђе­д, кур­ђел, аскур­ђел… и тако даље,  назад кроз историју… они нису били комунисти и нису се одрекли Бога, Крсне славе, ћирилице… зарад идеологије. Све ово јесте болно, али морамо знати истину… а те грешке наших старих морамо опростити.

Зашто смо тада олако ,,пљунули” на наше претке и буквално се одрекли тог њиховог Светосавског пута… а ти наши стари су сви код куће имали своју икону и Крсну славу и били Срби. А у том времену изникоше од тих Срба нације Црногорац, Македонац, Бошњак… које је створило то време комунизма када смо се одрекли тог Светосавског пута (и постали Југословени) којима су ишли наши стари… ђедови и прађедови.

Зашто то погазисмо тада, када је већина престала да иде у цркву и слави Крсну славу.

Срећом да се то данас вратило све на своје место… и да долазе трезвеније генерације Срба које су свесне заблуда тог времена, и да о томе данас може слободно да се прича, збори и пише.

Наравно да је братског крвопролића било и са четничке стране, али то је већ друга тема.

Једини исправан пут за нас Србе је пут којим су ишли наши стари Светосавски, Косовски, Јасеновачки… и пут којим је ишао Душан Силни, кнез Лазар, Свети Василије Острошки, Петар Цетињски, Његош, патријарх Павле…

А не пут ,,друга Марка”

Живела Србија и никад више Југославија.

За време Другог светског рата у Србији је било подела… партизани, четници, недићевци, љотићевци, четници Косте Пећанца (све сами СРБИ), после рата југословени, а надам се садa само СРБИ. Па ваљда смо нешто научили, нећемо се ваљда опет делити, а истину морамо знати и из ње нешто научити, грешили смо и испаштали. Једино шта нам је остало је да будемо јединствени и искрени… праштајмо на сопственим грешкама, Срби смо!!!

Не дозволимо да нас икад више поделе и разједине, ми смо један народ и морамо живети у братској слози и миру, једино тако можемо опстати као народ.

А то време комунизма од 1945. до деведесетих свакако морамо поштовати и учити и никако га брисати из уџбеника… има ту и добрих системских ствари и деловања.

Ово је само моје виђење и став, а можда и грешим… то Бог нека суди.

*Истина знам да боли, али је морамо знати, да нам се исто не понови.

Праштајмо браћо!

Приредио: Ђорђе Бојанић, уредник сајта Српска историја