МОРАЛО НАМ СЕ ПОМРАЧИТИ КАД ПСУЈЕМО СУНЦЕ, ХЛЕБ И БОГА!
Данас су псовке постале уобичајене и тамо где их никад није било – на телевизији! Шта може очекивати народ чија добра већина свакодневно псује највеће светиње – Бога, Сунце и хлеб?
Један од ретких дијалога који ми се сведио у филму „Свети Ђорђе убива аждаху“ јесте онај на почетку – када унук пита деду, док шетају у помрчини: „А зашто ми Срби стално живимо у мраку?“, на шта добија одговар: „Зато што стално псујемо Бога, Сунце и хлеб!“ И, заиста, шта може очекивати народ чија добра већина свакодневно псује највеће светиње?
Не знам ко га је измислио, али знам да сам својевремено у „Истоку” објавио афоризам: „Граница између Србије и Црне Горе је тамо гдје престају да вам псују мајку и почињу да вам псују оца.” И, заиста, псовање оца, али и Бога (оца) је карактеристично за Црну Гору, док се у Србији више псују мајка, сестра, земља и остале женске именице. Феномен псовања је посебно изражен последњих година. Сада су псовке постале уобичајене и тамо где их никад није било – на телевизији. Бласфемичне рече су заштитни знак најгледанијих ријалити ТВ програма.
То што сам увек слушао старијег комшију, како ми, из милоште, када се поздравља са мном, псује Бога, могао сам донекле да схватим као реликт комунизма, али говор младих нараштаја који носе бројанице око руку и крстове око врата, никако не могу да појмим и молим се Богу да им опрости „јер не знају шта чине“.
Некад сте псовке могли да чујете само на спортским приредбама, а данас готово да нема јавног места где се не чују, од вртића, преко улице, до парламента. Нема их још само у цркви, али их има међу верницима, па није редак случај да одмах после уобичајеног: „Помози Боже“ или „Ако Бог да“, од истог човека чујете богохулну поштапалицу “Ј.… ти Бога” или “Ј… те Бог”.
Наше псовке апсолутно су без конкуренције у поређењу с остатком света. Наравно да и други народи псују, Енглези, Мађари и Мексиканци, чак више од нас, али нико тако „сочно“ као ми. Припадници малог броја народа псују Бога, мајку и друге светиње, а ми такве именице врло успешно комбинујемо с још маштовитијим атрибутима и глаголима, па онда на крају све то заједно стрпамо на грану или неко још боље место. Обично се псује мајка, сестра, отац, стрина, тетка и остала многобројна фамилија, Бог, Сунце, небо, миш, патка, пас, јеж, хлеб, млеко, со, пшеница и други прехрамбени производи…
На интернету можете пронаћи и погледати документарни филм „Вода“, у коме говори бројни истакнути руски научници и академици, као и руски патријарх, о чудесним моћима воде. У њему је приказан и експеримент једног јапанског научника. Три посуде воде, наточене са истог извора, стављене су у три собе. У једној од тих соба, лаборанти су свакодневно намерно говорили ружне речи и псовке, у другој соби су певали и молили се Богу, док су у трећој користили речи са неутралном конотацијом.
После седам дана, вода у првој соби се потпуно покварила, тачније изгубила је своју природну структуру, те под микроскопом личила на црну флеку; вода у трећој соби је мало устајала и делимично изгубила свој унутрашњи склад; док су води из друге собе, када су је замрзли и ставили под микроскоп, установили идеалну позицију молекула и на хиљадама пута већу енергетску вредност у односу на воду из прве собе.
Изрећи псовку у разговору, исто је као пљунити у чашу чисте воде – каже стара јапанска пословица. Зато, не загађујте псовкама воду коју пијете!
СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ О ПСОВАЊУ БОГА
Хула и псовка на Бога, на Светога Духа Божјег није обичан грех, већ грех учињен са ђаволском упорношћу, злоћом и свесношћу. То је грех у коме се човек злонамерно изједначује са ђаволом: безочно псује и клевета Бога, печатом сатанске злобе запечаћује своје богоборство и духоборство. То је грех у коме се човек добровољно рађа од ђавола, и оца лажи чини својим родитељем (ср. Јн. 8,44).
Хула је на Светога Духа свака псовка имена Божјег и светиња Божијих, вређање свесвете славе Божје. Упорно псовати значи хулити на Светога Духа, јер то значи намерно предавати себе ђаволу и бити ђавоиман, свесно се и непрестано противити Духу Светоме (ср. Д. А. 7,51). Зато се непокајана псовка и хула на Духа Светога неће опростити, ни на овоме свету ни на ономе.
Због неопростиве хуле на Духа Светога, Господ Христос је изобличавао фарисеје, као и Свети Јован Крститељ (Мт. 3, 7): „Породи аспидини, како можете добро говорити кад сте зли? Јер уста говоре од сувишка срца“ (Мт. 12, 34). Овим речима Господ открива порекло и извор њихове хуле: зле речи и псовке и хуле само су род и поред злог срца и богохулне душе.
Иза зле мисли и зле речи и псовке стоји зло срце; иза злог осећања, иза злог дела, иза зле увреде и ругања, иза прељубе, иза убиства, и иза свих недела стоји зло срце човеково. Зато је псовање најбоље сведочење о томе какво је зло и хулно срце у псовачу.
Срце човеково је ризница или добра или зла. Главно богатство човеково налази се у срцу, богатство добром или злом. Из злог срца свог људи износе зло: зле речи и псовке о Богу, о Господу Христу, о Духу Светом откривају не само њихово зло, већ и злоимано срце њихово.
Све што је у човеку има вечну важност: и зло и добро. Човеково добро има своју вечност, а то је рај; и човеково зло има своју вечност, а то је пакао. Зато Спаситељ и вели: „Ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудита“ (Мт. 12, 36—37). — „Празна реч, вели Свети Јован Златоуст, јесте реч несагласна са делом, реч лажна, која одише клеветом; празна реч је и псовка и све оно што побуђује на гњев или на непристојан смех, што је срамно, стидно, непристојно“.
Празна реч је свака она реч коју уста Христова не би изрекла. Свеправедни Господ дао је човеку власт да сам себи буде вечни судија. На Страшноме Суду, у присуству безгрешног Судије Христа, сваки ће човек речима својим, изговореним за живота на земљи, или оправдати себе или осудити.
Донко Ракочевић / Седмица.ме