Драган Бурсаћ написао да је за егзодус сарајевских Срба одговоран “пар (српских) будала”!
Драган Бурсаћ, новинар и колумниста Бука портала и Al Jazeera, у двије колумне: „Крајишников поклоњени егзодус: Како су Срби протјерали Србе из Сарајева” и “Кад су сарајевски Срби престали бити Сарајлије?”, брани тезу да се егзодус Срба из Сарајева десио због “пар будала и једне куће на погрешном мјесту”.
У текстовима он ће нас обавијестити да су „пар будала“ Радован Караџић, предсједник Републике Српске и Момчило Крајишник, предсједник Народне Скупштине Републике Српске, а „једна кућа на погрешном мјесту“, је кућа Момчила Крајишника која је Дејтонским споразумом припала Федерацији БиХ, искључиви кривци за овај огромни трагични догађај, према коме се треба односити са дужним пијететом, уважавањем и поштовањем.
Пита се Драган Бурсаћ зашто „те податке нећете наћи у официјелним медијима мањег босанскохерцеговачког ентитета” , и зашто у њима нема одговора на питање “ко стоји иза митског егзодуса Срба из Сарајева, и данас 22 године послије”, закључујући да “мучки се ћути.”
И због тога, добронамјерни Драган Бурсаћ, пише двије колумне у официјелним босанскохерцеговчким медијима, Порталима “Бука” и “Ал Џазира”, да објасни грађанима Босне и Херцеговине које је кривац за егзодус Срба из Сарајева, гдје доказује да је искључиви кривац “пропагандна СДС-ова машинерија подмазана Крајишником и Караџићем и својим телалом, тадашњом Српском Телевизијом, дословно потјерала живе Србе.”
Није се овај “пар будала” по Бурсаћу задовољио да само говори шта требају Срби у Сарајеву радити него су у град послали своје емисаре да “ У свеопштој хистерији и застрашивању људи пријетил(И)о се свима, а сваки Србин који је одлучио остати проглашаван је издајником. Људи су на силу истјеривани из својих станова, имовина им је пљачкана, они су изложени линчу и већ тада им је налијепљена етикета “Алијиних Срба”.
”У оба текста се налазе фотографије са сарајевских православних гробља које му служе да појача своју мисао: “ И не само живе. Директива, искапај мртве, стављај кости у импровизоване сандуке, рентај некакав превоз и кроз сметове са лешевима најмилијих на некакву имагинарну слободну територију Републике Српске.” Ову активност Срба који су одлучили да напусте своја вјековна огњишта и понесу са собом, вечином, тијела сахрањених бораца Војске Републике Српске, који су погинули бранечи своје домове, јер су се бојали да ће сутра кад дођу Бошњаци на реинтегрисана подручја она бити из освете скрнављена. Та тијела данас почивају у миру на Сокоцу, Вишеграду, Братунцу и Бијељини. Гробови њихових предака који су остали у Сарајеву се руше, оштечују а вјерски објекти се уништавају, пљачкају и пале, примјер је Преображењска православна црква на Пофалићима која је у миру скрнављена на разне начине преко 40 пута.
Писац ове колумне, Душан Шеховац, у то вријеме, јануар 1996. до марта 1996. године, био је непосредни учесник и свједок ових догађаја који се именују као “егзодус сарајевских Срба”.
Био сам предсједник Српске општине Илиџа, од 12. до 18. марта. Нисам имао задатак да протјерујем живе Србе са Илиџе већ да “у разговорима са Делегацијом Федерације…усагласе ставове око формирања прелазног општинског вијећа, расподјеле ресора између муслиманске, српске и хрватске стране, све у циљу која ће штитити интересе сва три народа подједнако.Посебно се задужује мр Душан Шеховац, предсједник Српске општине Илиџа, да предузме мјере на заштити државне имовине, људских права и слобода и приватне имовине. Све друштвено-политичке активности неопходно је спроводити у складу са Дејтонским споразумом, Римским папирима и изјавом високог представника за цивилна питања Карлом Билтом.”
Именован сам и био сам члан Комисије за реинтеграцију Сарајева и Комисије за људска права у Уреду Високог представника.
Један сам од оснивача удружења грађана Демократска инцијатива сарајевских Срба, јануар 1996. године, и заједно са другим члановима удружења био сам присутан на вечини битних догађаја тих дана у Илијашу, Вогошћи, Хаџићима, Илиџи, Рајловцу и на Грбавици.
Био сам непосредни учесник и свједок тих догађаја, читао штампу из оба ентитета, слушао радио и гледао телевизију, и нећу негирати да Момчило Крајишник није позивао Србе да напусте Сарајево, али знам да је то урадио, тек кад је видио да није довољно урађено да се заштите интереси Срба у Сарајеву и гарантују национална, политичка и економска и друга права. Био сам заједно са још деветнаест Срба, интелектуалаца из Сарајева, на разговору са Радованом Караџићем и Момчилом Крајишником, на тему како најбезболније провести реинтеграцију Сарајева, који је одржан на Палама, 3. јануара 1996. године. Закључак разговора је био да је егзодус задње и најгоре рјешење, и да треба све урадити да се помогне онима који желе остати, али и онима који желе отићи.
На ванредном засједању Скупштине Српског Сарајева, која је одржана 15. јануара 1996. године на Грбавици “Једногласно (је) усвојена одлука по којој грађани Српског Сарајева могу слободно одлучити желе ли (се) иселити, или не.
”Драган Бурсаћ апелује на здрав разум својих читалаца, а посебно Срба, и поручује: “Но, морате схватити, да то теледириговано медијско лудило, траје све ове године. Милион пута поновљена лаж, како су сарајевски Срби побјегли од “Алијних муџахедина”, а не од СДС-ових батинаша, постала је парадигма живота у ентитету РС”.
Не прихватам оцјену Драгана Бурсаћа, која је идентична и оцјенама високих Бошњачких политичара, научника и новинара који тврде да је српска страна искључиви кривац за егзодус сарајевских Срба и да је “теледириговано медијско лудило” и да је “Милион поновљена лаж, како су“сарајевски Срби побјегли од “Алијиних муџехедина”.
Питам се како је могуће да по Бурсаћу у Републици Српској нема одговора на питање “ко стоји иза митског егзодуса Срба из Сарајева, и данас 22 године послије,” гдје “мучки се ћути”, а наглашава у истом тексту да је српска истина став: “сарајевски Срби побјегли од “Алијиних муџахедина”. Бојим се да је Бурсаћ маркирао часове логике док је студирао!
У исто вријеме у Федерацији БиХ, у главном граду Сарајеву, имате хиљаде пута изречени истину, а ево како видимо и Драган Бурсаћ је један од носилаца и преносилаца те “истине” да су Срби искључиви кривци за егзодус сарајевских Срба, и да су Бошњаци невини, да су све урадили да до егзодуса не дође.
Више пута сам јавно говорио и написао да су суорганизатори вишегодишњег егзодуса сарајевских Срба и СДС и његови челници, али и СДА и његови челници, који су користили сва средства да остваре своје циљеве, и то све пред очима незбиљне и неефикасне међународне заједнице. Када озбиљни и одговорни историчари сакупе и анализирају све историјске чињенице из тог времена дат ће оцјену ко је и колико крив за егзодус сарајевских Срба.
Било би од мене неозбиљно и неодговорно да у овом тексту износим оцјене ко је и колико крив за егзодус сарајевских Срба. Желим да у наставку овог текста служечи се наводима из сарајевске постдејтонске штампе, Дневог аваза и Ослобођења, (јануар 1996. – март 1996.године) дам свој лични допринос објективнијем сагледавању свих страна егзодуса и улоге СДА, бошњачких политичких и државних функционера у Сарајеву тог времена, са кратким освртом на улогу и понашање међународне заједнице.
Кад ја говорим и пишем о егзодусу сарајевских Срба, не мислим само на период јануар до марта 1996. године, већ на период од априла 1992. године до данас. И зато ћу у кратким цртама објаснити шта је за мене дугогодишњи егзодус сарајевских Срба, са тежиштем на догађаје који су познати као егзодус сарајевских Срба из 1996. године.
Под Сарајевом у овом тексту мислим на предратну заједницу десет општина, гдје је живјело 1991. године негдје око 180.000 грађана који су се изјашњавали као Срби, или су били Срби по рођењу, а по опредјељењу Југословени. У току рата у дијелове Сарајево које је контролисала војска и власт Републике Српске доселило се око 20.000 Срба који су протјерани са територија Босне и Херцеговине које су контролисали Бошњаци.
Егзодус сарајевских Срба, шири појам, је прича о етничком чишчењу Града Сарајева у периоду од 1992. до 2013. године, у ком је периоду по мојим процјенама, око 120.000 Срба трајно одселило ван територије данашњег Сарајева и Источног Сарајева.
Егзодус сарајевских Срба, ужи појам, је прича о етничком чишчењу у период од јануар до марта 1996. године око 60.000 Срба трајно одселило ван територије тадашњег реинтегрисаног Сарајева.
Око 30.000 Срба је Град Сарајево напустило у времену април-мај 1992. године. Током рата од маја 1992. до децембра 1995. године 15.000, и послије рата од јанура 1996 до 2013 око 15.000.
И наравно није у праву Драган Бурсаћ, и други политичари, научници и новинари, који тврде да је у езгодусу сарајевских Срба, јануар–март 1996. године учествовало од 120.000 до 150.000 Срба.
„…(Крис) Јановски је додао да је око 50.000 људи напустило сарајевска предграђа прије реинтеграције.“ „Званичници УН и УНХЦР у уторак су саопштили да је у реинтегрисаним дијеловима Сарајева остало око 11.000 становника…“ (20. 3. 1996. – 06 Ослобођење).
У периоду од 1991. до 2013. године на територију данашњег града Источно Сарајево доселило се око 24.000 Срба. Зна се, по попису становништва из 1991. године да је на тој територији живјело око 34.000 Срба. Попис становништва из 2013. године утврдио је да у Источном Сарајеву живи око 58.000 Срба. Напомињем да Соколац није био у саставу предратног града Сарајева, па морамо од овог броја одузети око 10.000 предратних Срба са Сокоца, и тако добијемо да је тренутно у граду Источно Сарајево живи око 47.000 сарајевских Срба који су некад живјели у Граду Сарајево (1991. година).
Попис становништва 2013. године показао је да у Сарајеву: живи 13.300 грађана српске националности; а у Источном Сарајеву 47.000 грађана српске националности, и сабирањем ова два броја добјамо да на територији предратног Града Сарајева, 2013. године, живи око 60.000 грађана српске националности.
Пажљиви и аналитички читалац ће примјетити да у рачуницама недостаје по мојој процјени око 20.000 грађана српске националности. То су Срби грађани Града Сарајева, касније подијељног, коју су у рату убијени, погинули, нестали или умрли у овом анализираном периоду. (1991–2013. година)
Појмови езгодус сарајевских Срба, етничко чишчење, у овом тексту садржавају и описују неке од активности једне друштвене групе, или више друштвених група са циљем да успоставе такви друштвено-политички и социјалне услови који ће доприњети да се комбинацијом добровољног и присилног пресељавања натјера велика већина сарајевских Срба да трајно одсели, крајем дведесетог и почетком дведесетпрвог вијека из предратног Града Сарајева.
Слике одласка Срба из сарајевских предграђа данима су понављане у програмима готово свих свјетских и домаћих ТВ кућа, а и текстови у свјетским и домаћим новинским кућама су биле обојене предрасудама и засјењене недостаком нијанси, и чини ми се да нису успјеле одговорити основном услову новинарства – саопштавању истине. Све те слике и информације „запале“ су негдје „на пола“, постајући тако још једна полуинформација. На основу тих полуифромација написане су стотине текстова које искључиво једну, српску, страну оптужују за ову велику и страшну хуманитарну катастрофу.
Већина историчара, политичара и новинара користи монофункционални поглед на ове догађаје, при том, мислим намјерно, заборављају да морају користити мултифункционални поглед на догађаје, користе изворе селективно, и иду толико ниско да оцјењују да су искључиви кривци “СДС-батинаши” И “пар (српских) будала и једна (српска) кућа на погрешном мјесту”
Користећи цитате из сарајевске дневне постдејтонске штампе, са мало мојих коментара, користећи мутифункционални приступ покушаћу оспорити аргументима став оних, међу које спада и Драган Бурсаћ да су за митски егзодус сарајевских Срба из 1996. године искључиви кривац Срби.
„Адмирал Смитх је истакао да је питање Сарајева вјероватно једно од најпроблематичнијих и да ситуација умногоме отежавају пропаганда и ширење дезинформација. ИФОР ће, према његовим ријечима, својом пропагандом покушати да побољша то стање.“ (17. 1. 96. – 03. Дневни аваз) И данас у потпуности стоји ова изјава адмирал Смитха, све у вези Сарајева је и данас обојено пропагандом и дезинформацијама.
Алија Изетбеговић, у складу са својим карактером и својом политичком филозофијом говорио је јадно, а радио друго, и са својим истомишљеницима то практиковао. Пошто је Милошевићевим потписом добио дио Сарајева на поклон, политичку и медијску пропаганду је користио да га и стварно очисти од Срба.
Говорио је: “Ми ћемо предузети додатне напоре да се обезбједи пуна сигурност и останак српског становништва у околини Сарајева, наравно, искључујући оне који су починили злочине“ (04. 1. 1996. – 01. Дневни аваз).
„Ми тим Србима пружамо шансу да остану, али их не молимо. Вјеровато ће остати они који се не осјећају кривима, ја би желио да то буде већина становништва тамо.
Срби који нису криви, који нису чинили злочине, остаће тамо, а наш народ ће се сав вратити тамо. Све ћемо урадити да се врате.
Амнестија…није логично да ослободимо гоњење људи који су били у четничким јединицама или уопће људе који су сарађивали са четницима али нису чинили ратне злочине,…“ ( 24. 1. 96. – 01. Дневни аваз).
Он (Хасан Муратовић) је рекао да је бх. Влада обећала да неће гонити обичне грађане –Србе у подручјима која долазе под њену власт – то је порука која није баш често емитована са паљанских медија – а, да они који одлазе не могу очекивати никакву помоћ.“Адмирал Лејтон Смит, заповједник снага НАТО-а у БиХ. (04. 1. 1996. – 05. Дневни аваз)
„Према Окерићевим ријечима, свима који нису ратни злочинци гарантује се сигурност останка на подручјима која се реинегришу у град.“ Шефкија Окерић, предсједник Извршног одбора града. (20. 1. 1996. – 12. Ослобођење)
„Са ратним злочинцима нема договора, а ја знам да тамо има доста људи који нису злочинци и ми са њима желимо сарађивати – нагласио је Ченгић.“ Начелник општине Нови Град, Исмет Ченгић. (26. 1. 1996. – 13. Дневни аваз)
„Из окупираног дијела Сарајева не би требало да оду Срби, већ четници…о свим људима који нису укаљали руке“. Генерал Расим Делић (11. 1. 1996. – 05. Ослобођење).
„Према ријечима Пећанца, договорено је да радници из српског ентитета, ако изразе жељу да раде у саставу јединствног Сарајева, могу остати у саставу предузећа која газдује тим објектима.Наравно, ради се о оним људима који нису на списку ратних злочинаца, казао је он.“ Нермин Пећанац, потпресједник Извршног одбора града Сарајева. (18. 1. 1996. – 12. Ослобођење).
„Мишљења смо да Илиџанци старосједиоци који нису чинили злочине треба да остану“ – казала је Комарица. Мирхуниса Комарица, предсједник Савеза избјеглих и расељених лица БиХ . (29. 1. 1996. – 11. Ослобођење).
„Они радници који нису осуђени за ратне злочине, могу остати да раде као што је било и прије рата“ – каже Пећанац. Нермин Пећанац, предсједник радне групе за инфраструктуру. (31. 1. 1996. – 12. Ослобођење).
„Срби који су отишли, у року од шест мјесеци се могу исто тако и вратити (уколико нису били кољачи и убице, а нажалост много их је таквих)“ Ертмин Ченгић (22. 3. 1996. – 03. Ослобођење).
„Изнијети су већ познати ставови да свим грађанима који се нису огријешили о законе ове државе, посебно у сфери геноцида и ратним злочинима, припадају сва права и дужности као и осталим грађанима Федерације“ – нагласио је Куленовић. Предсједник ПОВ Центар, Хусеин Куленовић (01. 3. 96. – 11. Ослобођење)
Начелник општине Илиџа Хусеин Махмутовић је нагласио да „свако треба остати на своме“
„Сви који нису за Хаг могу остати на Илиџи!” (28. 2. 1996. – 12. Ослобођење)
„Српски полицајци су дио терористичких снага. Онима који су чистих руку нуди се да уђу у састав федералне полиције…“ (06. 2. 1996. – 01. Ослобођење)
Намјено није дефинисано у Сарајеву и јавно објављено шта су то и који злочини су кажњиви. Свима, (и Бошњацима и Србима) је дата могућност да то тумаче, изјављују и објављују шта желе!
Да ли то знаћи да, „(онај) који је починио злочине“ остане у свом дому ,неће имати сигурност и да постоји реална опасност да буде попљуван, пребијен или чак и убијен?
Могућност да се ово деси унијело је дубоки страх у сваку породицу која је имала борца или неког другог који је био у полицији или српској власти. Амнестија…“није логично да ослободимо гоњење људи који су били у четничким јединицама или уопште људе који су сарађивали са четницима, али нису чинили ратне злочине,…“ (24. 1. 1996. – 01. Дневни аваз) Алија Изетбеговић.
А новинари коментатори су понављали оно што је Алија Изетбеговић говорио на ТВ Сарајево: “Бивши војници Републике Српске, формално гледајући, подлијежу кривичним одредбама о служењу у непријатељској војсци и по њима добијају неколико година робије“. (7. 2. 1996. – 02. Ослобођење).
Одуговлачећи да прецизирају ко ће бити амнестиран, и оптужујући цио народ на разне начине да је ратни злочинац, пријетећи свима, од оних који су на разне начине помагали Војску Републике Српске, или били њен дио, да ће зависно од улоге добити одређене казне, почели су да хапсе припаднике Војске Републике Српске под оптужбом да су ратни злочинци. Због тога је : „Амерички мировни посланик Ричард Холбрук (Рицхард Холброоке) најавио је јуче у Сарајеву „нова правила пута“ за гоњење осумњичених за ратне злочине у Босни и Херцеговини, у напорима да се смање тензије које ремете мировни процес.
Према споразуму бх.Влада предаће Трибуналу УН-а за ратне злочине на провјеру листу са именима осумњичених“, рекао је он у Сарајеву.
Потреба за новим правилима искрсла је након што су бх.власти посљедњих седмица ухапсиле најмање десеторице босанских Срба, под сумњом да су ратни злочинци. (13. 2. 1996. – 01. Дневни аваз).
Није само Алија Изетбеговић и други Бошњаци и њихове институције неодмјереним изјавама и језиком мржње вријеђали и тјерали Србе из Сарајева. У истом тону и ријечнику радили су то и лојални им Срби и Хрвати и њихове институције и организације.
„СГВ наглашава да органи власти Федерације и Републике БиХ, као и града Сарајева, свима гарантирају потпуну сигурност, изузев онима који су огрезли у злочин и криминал. Мишљење СГВ-а је да су управо такве особе главни креатори наредби о исељавању.“ (22. 2. 1996. – 04. Дневни аваз).
„Паљански режим наговара Србе да оду из Сарајева, али разлога за то они немају, осим, наравно, ратни злочинци“ – рекао је Зелић. Анто Зелић, допредсједник Скупштине града. (28. 2. 1996. – 13. Ослобођење)
“Позивамо Србе чиста образа у сарајевским општинама које су још под влашћу паљанског режима да се одупру обманама, остану на својим вјековним огњиштима и у јединственом Сарајеву и живе у миру са другим народима – по мјери козмополита.“ Градимир Гојер, подпредсједник Социјалдемократске партије БиХ (18. 1. 1996. – 08 Ослобођење).
„Стога, као што сви прогнани Бошњаци и сви прогнани Хрвати треба да се врате на своје, тако исто и Срби са Грбавице, Илиџе, из Илијаша, Вогошће и Хаџића, изузимајући наравно оне који су починили злочине, треба да остану у својим кућама, и да живе заједно и равноправно са комшијама Бошњацима и Хрватима, те граде будућност и демократију.“ Др. Татјана Љујић-Мијатовић, члан Предсједништва РБиХ и амбасадорка наше земље при мисији УН у Бечу. (19. 1. 1996. – 06 Ослобођење).
Бошњачки представници зову поштене, неокаљане, чистих руку Србе да остану у Сарајеву а онда поручују да је „Сарајево је главни град Федерације БиХ у коме живе два конститутивна народа: Хрвати и Бошњаци-Муслимани.“ (4. 1. 1996. – 04 Ослобођење) Домаћинска “добродошлица!”
„Кантонални одбор СДА Сарајево упутио (је) позив свим грађанима главног града БиХ који су у избјеглиштву да се врате својим кућама и помогну у обнови. Он је позвао и Србе и Хрвате, који су за цјеловиту БиХ, да се такође врате у Сарајево.“ (24. 2. 1996.–10. Ослобођење)
Нема ни трага од позива сарајевским Србима са реинтегрисаних подручја да остану или се врате у Сарајево. Очито је да за Кантонални одбор СДА Сарајево ти Срби нису за цјеловиту БиХ, јер они имају довољно “Алијиних Срба” који служе за показивање да је Сарајево мултиетничко, и који су за јединствену Босну и Херцеговину.
Једна од ријетких изјава у сарајевским штампаним медијима, у којем су Срби именовани као људи. ”Николај, митрополит дабробосански Српске православне цркве је рекао „…људи треба да остану, јер ако оду ми ћемо се удаљити једни од других.“ (9. 1. 1996. – 02. Дневни аваз).
На састанку (Комисије за реинтеграцију Сарајева) је, такође, наглашена неопходност да се медијски на прави начин пропрати Дејтонски споразум, да се избјегну манипулације и криво тумачење мировног плана, те да је за успјешну реинтеграцију Сарајева, у том смислу, битно „спустити се“ до обичног грађанина.“ (22. 1. 1996. – 03. Дневни аваз). Тачно је да је наглашена неопходност да се објективно прикажу све стране реинтеграције Сарајева, али је све урађено од стране Бошњака да се уз мало информација шири много дезинформација.
Историја, новински погледи на неки догађај, не морају бити монолитне и јединствене категорије. Није проблем што има више истина, него је битно да се води дијалог, јер директивна централизована историја то је проблем. “Новинари сносе велику одговорност при изграђивању атмосфере мира, што не значи да треба одустати од изражавања властитог мишљења у коментарима. Емоције морамо оставити по страни и објективно извјештавати, користећи се рјечима које су у складу са „ситуацијом мира“. Михаел Штајнер, замјеник високог представника Уједињених нација у БиХ. (5. 1. 1996. – 05. Ослобођење)
„Један од приједлога српског представника Душан Шеховца био је и да се наредни састанци (Комисије за реинеграцију Сарајева) одржавају и на Илиџи, о чему се није расправљало.“ (22. 1. 1996. – 03. Дневни аваз) Пратећи активно политичко-пропагандну активност свих страна против Срба видио сам у директној свакодневној комуникацији са њима и осјетио страх, несигурност, неповјерење у своје и у туђе представнике, српске, бошњачке и међународне, који се стварно искрено нису трудили да разумију све аспекте егзодуса и на основу тога донесе праве и правовремене одлуке.
Већина Срба у општинама које треба да почну прелазити у границе Федерације у веома је сложеној ситуацији. Ту влада, најприје, основни људски страх који треба разумјети: страх од непознатог. Међународна заједница закаснили требали су одмах по доласку у Сарајево све урадити да информишу, заштите, охрабре да се организују грађани који желе остати…Тачно је да су „Представници Ифора и међународне заједнице покушавају локалним Србима указати на неистините наводе њихових вођа који их упућују на одлазак. Генерал Картер је истакнуо да се леци с таквим информацијама људима разносе од врата до врата или им се убацују у поштанске сандучиће.“(23. 2. 1996. – 01.Ослобођење)
„Срби кажу да слабо вјерују да ће их ИФОР штитити од дискриминације и репресалија, од којих страхују због троипогодишње опсаде Сарајева.“ (22. 1. 1996. – 05. Дневни аваз).
„Страх је оно што преовладава и управља свим људима“ – каже нам службеница Црвеног крста, покушавајући одговорити на питање зашто људи одлазе. (26. 2. 1996. – 02. Дневни аваз).
„Уплашени су, свашта се причало. Мисле они да ће сада доћи Муслимани да их убију. Ето зато иду“
„Идем са својим народом. Ви знате шта је ваш предсједник (Алија Изетбеговић) на телевизији изјавио и ми овдје не смијемо остати“, – каже она. – Шта је изјавио, питамо је.- „Рекао је да сви који су носили пушку ратни злочинци. За Србе овдје нема живота.“ (25. 2. 1996. – 04. Ослобођење)
„Проблем са људима на Илиџи је тај што не вјерују да ми можемо осигурати њихову будућност. Они у то уопште не вјерују“ – каже официр за везу инспектор Ласе Вили. – „Не могу их убиједити да остану,…Ове седнице јединица је отворила регистар људи који желе остати на Илиџи. Али, у четвртак ујутро само су се три човјека пријавила на листу.“ (17. 2. 1996. – 06. Дневни аваз)
Међународне полицијске снаге на Илиџи. Можете замислити какав је страх био код Срба у том период и коликог инетезитета је било неповјерење према свима, кад су се “само три човјека пријавила на листу”, регистар људи који желе остати на Илиџи. Крајем марта 1996. године послије реинтеграције Илиџе у град Сарајево, на Илиџи је остало око 3.000 Срба, а попис становништва 2013. године је рекао да их има око 1.600…значи да их је око пола напустило Илиџу у периоду 1996–2013. године.
Срби који нису починили злочине и који су мислили да остану и живе под федералном влашћу, промијенили су своје одлуке из страха од одмазде терористичког СДС-а. Пријети им се минирањем кућа и убиствима, а на питање ко им конкретно пријети, сви имају исти одговор: „Нико конкретан није дошао и пријетио, али се прича!…и они који нису окрвавили руке…“ (9. 1. 1996. – 07. Дневни аваз).
Током три мјесеца реинтеграције Сарајева, медији, новинари су оваквим и сличним коментарима су радили против реинтеграције, то је био њихов допринос дезинеграцији Сарајева: „Добар дио Срба, поготово оних који су окрвавили руке и спадају у категорију ратних злочинаца је већ напусти тероторије око Сарајева и нашао уточиште у српском ентитету.“
„Подразумјева се, наравно, да има и оних Срба око Сарајева који размишљају о останку, тим прије што им наши званичници свакодневно упућују апеле да не иду ако нису окрвавили руке.“ (6. 1. 1996. – 07. Дневни аваз).
„Ради се о планираним и смишљеним провокацијама са највишег врха фашистичког СДС-а, а не „дјелу неконтолисаних појединаца, да је „погођено неколико НАТО-ових авиона“
„План ових злочинаца је да тестирају снаге ИФОР-а и евентуално изазову сукобе за које би , по могућности, покушали окривити борце Армије РБиХ. Ови злочинци за своје циљеве користе Шешељове радикале, који су у сваком тренутку спремни изазвати најтеже инциденте.“Извођачи радова“ су Бранислав Гавриловић-Брне, за подручје Илиџе и Хаџића, Василије Видовић-Васке за Вогошћу и Илијаш и Славко Алексић за Грбавици Враца.“ (10. 1. 1996. – 07. Дневни аваз)
Са овим информацијама желе дјеловати на Србе који желе остати у својим домовима, да размисле о својој одлуци јер ови појединци и њихове јединице су на све спремне, јер су дјала „злочинаца“„гласовитих зликоваца за изазивање што више белаја“ пријетња и њима!
Предсједник самозваног парламента паљанских Срба, Момчило Крајишник, упозорио је јуче да би Срби поново могли узети оружје, ако план за уједињење Сарајева не буде одгођен.
„Ако се пријелаз власти не одгоди „одређен број Срба ће напустити Сарајево“, рекао је Крајишник и додао да би „они који остају могли организовати оружани отпор.“ (12. 1. 1996. – 03 Дневни аваз)
Овај дио текста прави је примјер непоштовања новинске етике. „У сарајевском предграђу Вогошћи и даље постоји проблем који мучи Србе: отићи или остати“.
„Већина људи се жали како би вољели остати, али се плаше пријетњи да ће их, уколико остану, убити они Срби који им одређују да селе“ – рекао је ИФОР-ов бригадир.
Према његовим ријечима, истовремено са жалбама Срба поводом притисака да иселе, Момчило Крајишник је на Палама рекао како „апелује на сво српско становништво да остане на својим огњиштима и не подлијеже негативној пропаганди“.
„Овом путем, у име ИФОР-а, апелујем на све Србе да, иколико желе да остану, то и учине. Морају имати мало вјере и у нас“ – нагласио је Каминс и „апелује на сво српско становништво да остане на својим огњиштима и не подлијеже негативној пропаганди“.
И онда новинар за потребе пропаганде без иједног аргумента пише испод фотографије која је саставни дио текста „Крајишник дошао у Вогошћу да одведе и оне Србе који су хтјели остати. (25. 2. 1996. – 01. Дневни аваз) Фотографија је са састанка представника међународне заједнице и српских представника са српским народом у Вогошћи. Био сам лично присутан на том састанку.
Ако се пажљиво анализира неколико новинских текстова које говоре о представницима Срба који су први ушли од почетка рата у Сарајево може се видјети збирка ратнохушкачих појмова, језик мржње. Они су предсједници ткз. српског Сарајева, предсједник самопроглашеног извршног одбора Грбавице и Новог Сарајева, независни правник са окупираних дијелова Илиџе, (а породица му је један од најстаријих илиџанских породица), представници агресрских власти, министар превртљивац, четничка телевизија, четници, зликовци, трагови паљанског блата.
Храброг Србина, Максима Станишића, високог предратног функционера Скупштине Града Сарајева, чије породица је једна од најстаријих у Новом Граду, који је јавно “позвао српско становништво да не одлази из пет дијелова града који ће до 19. марта прећи под уставно-правни поредак Федерације БиХ, види као човјека „који на ципелама има трагове паљанског блата“.
Таквим изјавама се не изражава добродошлица представницима народа који су дошли да раговарају о модалитетима рјешавања проблема које је мир донио свим народима. Описане изјаве којима се изражава “добродошлица” добронамјерним гостима не доприноси атмосфери повјерења, дијалога, поштовања и уважавања. Тиме се не изражава жеља за мирном и хуманом реинтеграцијом Сарајева и Босне и Херцеговине, већ супротно стварају основе за дезинтеграцију Босне и Херцеговине.
„Максим Станишић, предсједник Извршног одбора „српског Сарајева“, Мирко Шаровић, предсједник самопроглашеног извршног одбора Грбавице и Новог Сарајева, и Кристифор Јокић, независни правник са окупираних дијелова Илиџе представљали су агресорске власти и они су први пут од почетка рата у БиХ ушли у Сарајево.“ (12. 1. 1996. – 07. Дневни аваз)
„Тих неколико Станишићевих корака по сарајевском асфалту, у ципелама са траговима паљанског блата,“ (16. 1. 1996. – 12. Ослобођење)
„Представник српског ентитета Максим Станишић још једном је позвао српско становништво да не одлази из пет дијелова града који ће до 19. марта прећи под уставно-правни поредак Федерације БиХ.“ (24. 2. 1996. -01. Ослобођење)
“Прекјучер смо у центру Сарајева видјели премијера босанских Срба Рајка Касагића, паљанског министра полиције Драгана Кијца и министра превртљивца Драгана Калинића.
Да нам је неко прије само пола године рекао да ће четничка телевизија слободно сликати по Сарајеву не би вјеровали.
Већина Сарајлија је сигурно осјећала дозу гњева уз сазнање да им, ето, четници шпартају градом.
Уз све овласти које има (Карл Билт), ипак се не смије дозволити да зликовци и кољачи слободно ходају земљом.“ (27. 1. 1996.- 03. Дневни аваз)
„Крајишник (Момчило) је напоменуо на састанку да се тај рок-(ови) (реинтеграције Сарајева) пролонгирају, како би се Срби навикли на идеју да живе у Федерацији, образлажући да би тиме и имплементација Споразума била лакша. (01. 2. 1996. – 05. Ослобођење)
Представници српске власти су у Сарајеву, током преговора у разним комисијама подржавали ову идеју , (међу њима је и аутор овог текста) . Бошњачки представници нису хтјеле ни да разговарају о овој идеји, они су најављивали, пријетили, да ће све што је Српско хитно замијенити, и тако посредно, индириктно поручивали сарајевским Србима шта их чека, и шта ће све изгубити, и тако појачавали и давали аргументе који су утицали на одлуку Срба да оду са својих вјековних станишта.
Говорили смо и о идеји Дистрикт Сарајево.Наиме, Србима је ( је у Дејтону, током преговора, док га није Милошевић Слободан поклонио Бошњацима, ) било понуђено да Сарајево у предратним границама, дакле са Палама, у своме саставу, буде организовано као засебан дистрикт државе Босне и Херцеговине који неће територијално припадати ни једном ентитету и у коме ће сва три народа бити једнакоправна, чиме би Сарајево послужило као нуклеус будуће реинтеграције Босне и Херцеговине.
Наше ријечи, испењене искреном жељом да се дође до најоптималнијег рјешења за све народе, су одлазиле су , пропадале у празан простор, јер су бошњачки представници жељели што прије да имају своје Сарајево, и нису били свјевсни, што су протекле дведесет двије године потврдиле, да тиме губе могућност реинтеграције Босне и Херцеговине.
Били су упозорени тих дана и од представника међународне заједнице који „(Крис Јановски) је саопштио да би тренутно исељавање Срба из сарајевских предграђа…могло имати утицаја на мултиетичност цијеле БиХ…истакао да ово што се дешава у Сарајеву има важну улогу за будућност БиХ.“ (11. 3. 1996. – 03. Ослобођење)
„Могући масовни егзодус око 100.000 Срба из окупираних дјелова Сарајева може бити фаталан за цјелокупни мировни процес у Босни“, Карл Билт, Високи представник Уједињених нација у Босни и Херцеговини (10. 1. 1996. – 08. Ослобођење)
Како би што сликовитије и монструозније приказали четнике објављују да „српски екстермисти одводе дјецу оних који желе да остану у…Сарајеву…“ Реинтеграција Сарајева, Мирко Пејановић (10. 3. 1996. – 02. Особођење)
„Слике побуњених Срба око Сарајева који прилико одласка са подручја која су Дејтонским споразумом припала федерацији, а који са православних гробаља откопавају остатке чланова својих породица и пребацују их у дубину територије српског ентитета,обишле су читав свијет.
Над призорима овог несвакидашњег барбаризма и примитивизма згражали су се цивилизирани људи. Чак ни мртви немају мира и поштовања када су питању монструозни злочиначки пројекти и њихова реализација.
(Православна гробља…“Она су у посљедње вријеме постала и извор бескруполозног бизниса којим се бави неколико организованих банди побуњених Срба. Они масовно краду велике мермерне споменике са гробова и пребацују их у дубину српског ентитета.”„Четнички и монстуозно-нема шта!“ (29. 1. 1996. – 04. Дневни аваз)
Србе у Сарајева проглашавају побињеницима са брда, и то је слика дивљака шумских, нису то грађани градски. Најлакше је написати да су то побуњени Срби око Сарајева који откопавају и пребацују посмртне остатке чланова својих породица барбаризмом и примитивизмом. Новинар који поштује кодекс новинарски и истину не би написао и поставио “побуњене Србе” на брда јер су српска православна гробља са фотографија које се понављају у пољима сарајевским гдје је највећи број Срба и живио. Да су их питали шта раде добили би одговор да сарајевски Срби откопавају посмртне остатке својих погинулих бораца због страха да им гробнице не буду скрнављене послије реинтеграције Сарајева. Страх им је био оправдан, историја рушења православних гробаља послије реинтеграције и напада на вјерске објекте је им је дала за право.
Драган Бурсаћ двије своје колумне о егзодусу сарајевских Срба “украшава” са фотографијама откопавања посмртних остатака српских бораца, као да је то главно, тежишно обиљежје овог епског трагичног догађаја.
Нико не спори, нити негира да су постојали и “СДС-батинаши”, али сви заборављају да су се на подручју гдје живе Срби који се реинтегрише у Сарајево непланирано, ненајављено, неорганизовано и случајно појавили су се СДА батинаши, цивили и полицајци, о чему говоре портпарол УНХЦР-а Крис Јановски И портпарол Међународне полиције (ИПТФ) Алекснадер Иванко.“
Полицајци застрашивали Србе
Портпарол УНХЦР Крис Јановски у петак је саопћио да су полицијске снаге бошњачко-хрватске федерације застрашивале Србе у предграђу у којим се данас започели патролирати заједно са међународним полицијским снагама (ИПТФ).
„Њихове радње-самовољно патролирање и вршење претраге без присуства међународних полицијских снага – нису у складу са правилима њихове дужности“, упозорио је Јановски.
„Они раде оно што не би требали да раде, а то је да патролирају без надзора ИПТФ“, објаснио је он. „На цести између Вогошће и Илијаша они су заустављали аутомобиле и пртегледали документа и пртљаг. Срби су нам се пожалили на ово, иако су признали да су се полицајци према њима понашали учтиво“, наставио је он.“ (24. 2. 1996. – 05. Ослобођење)
„Према ријечима Александра Иванка, примјећено је да се избјеглице, углавном муслимани, враћају и понекад узнемиравају локалне Србе, пријетећи им.“ (29. 2. 1996. – 06 Ослобођење)
„И портпарол УНХЦР-а Крис Јановски рекао је како је при обиласку Илиџе видио да „стотине људи улазе мјештанима у станове“.
„Једном грађанину пријетило се ручном бомбом, другом пиштољем, а једном с експлозивном направом“, казао је он наводећи да се Илиџом крећу возила без регистарским таблица.“ (14. 3. 1996. – 04 Особођење)
(Александер) Иванко је описао да су два федерална полицајца виђена како се смију и охрабрују Муслимане који су вербално вријеђали Србе и покушавали их присилити да напусте своје куће…навео да су федерални полицајци посјетили помоћницу Максима Станишића, српског градоначелника на Илиџи, те јој пријетили да мора напустити свој стан.
„Ти Срби су људи који су се супроставили Палама и одлучили остати, а сада желе напустити ово подручје, осјећајући се изданим од међународне заједнице и устрашеним од Владе Федерације“ Алексансер Иванко, портпарол ИПТФ. (16. 3. 1996. – 04. Ослобођење).
„Према ријечима портпарола Међународне полиције (ИПТФ) Александра Иванка, Уједињене нације су изузетно забринуте због непостојања реда и закона на Илиџи. – „Добили смо бројне извјештаје о бандама из Сарајева који тероришу српско становништво и пљачкају њихове домове. Срби који су намјеравали остати на Илиџи кажу нам да немају другог избора осим одласка. Срамотно је да се неки људи који су дошли на Илиџу из Сарајева понашају у истом запрепаштајућем маниру као што су се јуче помашали и неки Срби, плашећи и узнемиравајући људе“, рекао је Иванко.“ (14. 3. 1996. – 02. Ослобођење)
Као што ће те прочитати, видјети нико од њих није означио, изјавио, нити дао аргументе да су за егзодус искључиво крви Срби ,“СДС-батинаши” или “пар будала”.
Ти и слични ставови о искључивој кривици Срба, о томе да су Срби истјерали Србе из Сарајева, биће произведено касније у пропагандној кухињи оних снага, које годинама демонизују и сатанизују Србе , које приказују као једине лоше момке у трагичном сукобу у региону, и наравно понављају то милион пута, са жељом да милион пута изречена лаж постане истина.
“Слажем се да је све требало почети раније, али уз претходно остварели дијалог страна и пуно информисање и ангажовање свију, власти Федерације БиХ, Владе Републике Српске, међународних организација уз ангажовање представника, невладиних организација народ који живе на овим просторима. Послије тих дијалога, комуникација десила би се права реинтеграција без повреде људских права и без дискриминације“. Тарик Купусовић, градоначелник Сарајева. (25. 2. 1996. – 05. Ослобођење)
„Ту трегедију међународна заједница посматра доста мирно и готово ништа не предузима, каже се у саопштењу са вечерашње проширене сједнице Извршног одбора Српског грађанског вијећа БиХ“. (25. 2. 1996. – 06. Ослобођење)
„Ниједна од влада није учинила довољно да би увјерила Србе да остану у сарајевским предграђима, мишљења је Ифоровог заповједника адмирала Леигхтона Смитха.
Проблем је, сматра Смитх, што се прије шест седмица није почело разговарати о амнестији на озбиљан начин, и трудили да се српска популација увјери како може остати без страха од одмазде.
Мени је јасно да је оно што су влада Републике Српске, бх.влада и влада Федерације учиниле премало и прекасно да се увјере људи у њихову сигурност, и они ће сада отићи помагао им неко или не. Ако им нико неће помоћи, утолико горе по све и тада се суочавамо са хуманитарном трагедијом.” ( 28. 2. 1996. – 05. Ослобођење)
„Ти Срби су људи који су се супроставили Палама и одлучили остати, а сада желе напустити ово подручје, осјећајући се изданим од међународне заједнице и устрашеним од Владе Федерације.“ Алексансер Иванко, портпарол ИПТФ. (16. 3. 1996. – 04 Ослобођење).
„Мислим да је то трагедија“, коментарисао је високи представник међународне заједнице Карл Билт да се Срби исељавају из сарајевских предграђа…
Билт каже како тамо постоји много страхова и како је важно да су Касагић и Милошевић потписали изјаву у Риму, исто тако и предсједник Изетбеговић, премијер Муратовић и предсједник Зубак.То је било касно, јер је нешто од тога требало учинити раније.
Бојим се да ће већина селидби срајевских Срба искомпликовати ситуацију и то је један од разлога зашто желимо обезбједити услове да остану у Сарајеву.“ (22. 2. 1996. – 05. Особођење)
Министар спољних послова БиХ (Шаћирбеговић Мухамед) одбацио је оптужбу Натовог генералног секретара да његова влада не чини довољно у наговарању Срба око Сарајева да остану у својим кућама. ( 3. 1. 1996. – 24. Ослобођење)
Мислите ли да се требало и могло учинити нешто више на останку Срба у сарајевским предграђима?
„Могло се учинити много више. Ваш министар вањских послова је у вези са овом темом рекао да је свако учинио премало. Ја мислим да је то сасвим тачо. Веома је важно да то сасвим тачно. Веома је важно то што је друго времена на објема странама медијски рјечник био супростављен духу помирења. Такође, многи људи на Палама нису жељели да мир успије. Све ово је дуго времена одмагало нама, као и успјело потписивање и имплементације Мировног уговора. Мислим да су српско вођство и ЕУ могли учинити много више. Договор који су у Риму на конференцији постигли Изетбеговић, Милошевић, Зубак, Муратовић и Касагић је зато од велике важности, али мислим да је нажалост постигнут прекасно…“ Карл Билт, високи представник Уједињених нација за Босну и Херцеговину. ( 25. 2. 1996. – 06. Дневни аваз)
„Моје лично мишљење је да је свако од нас морао учинити више и дати веће гаранције како би сви људи који живе у сарајевским предграђима остали“, – На питање да ли су бх.власти донијеле документе којима се Србима гарантује сигурност, Прлић (Јадранко, замјеник предсједика Владе Федерације Босне и Херцеговине) је одговорио: „Вјероватно знате да је Скупштина РБиХ донијела закон о амнестији, али мислим да је тај документ усвојен прекасно. Да смо имали овај документ прије два мјесеца, ствари можда не би кренула у погрешном правцу.“ ( 23. 2. 1996. – 04. Дневни аваз)
“Но, морате схватити,” закључује Драган Бурсаћ послије вишегодишњег праћења српских медија, “да то теледириговано медијско лудило, траје све ове године. Милион пута поновљена лаж, како су сарајевски Срби побјегли од “Алијних муџахедина”, а не од СДС-ових батинаша, постала је парадигма живота у ентитету РС.”
Но, морате схватити и размотрити, мој закључак, Душана Шеховца, интелектуалца са мултифункционалним погледом на догађаје и историју, који је био активни учесник и свједок егзодуса, са универалним стајалиштем хуманизма и поштовања људских права и слобода свих учесника, и који двадесет двије године прати и анилизира медијске објаве од стране бошњаких и свјетских медија о егодусу сарајевских Срба: На основу селективно кориштених информација и полуифромација, користећи само извире који им одговарају, написане су стотине медијских садржаја, текстова, тв и радио прилога, који искључиво једну, српску страну, “СДС батинаше” свих категорија, оптужују за ову велику и страшну хуманитарну катастрофу, и који су као милиом пута поновљена лаж, парадигма и за друге лажи о Србима и њиховој улози у трагичном сукобу у регион, који постали истине!
Већина свјетских и домаћих новинара, политичара, историчара и колумниста, међу њима и Драган Бурсаћ су до сада догађаје из трагичног сукоба у региону описивали из монофукционалне перспективе, вријеме је да се ти догађаји описују и тумаче из мултифункцоналне перспективе.
Да се ти принципи поштују не би награђени европски колумниста могао закључити да је за егзодус сарајевских Срба одговоран “пар (српских) будала и једна (српска) кућа на погрешном мјесту”!
Аутор: Душан Шеховац
