Пише: Горан Киковић, историчар
Говорити о националном идентитету Црногораца данас није захвално али је неопходно потребно. Не због тога што се о историји Црне Горе мало зна, већ зато што, док анализирамо ово питање, имамо двије алтернативе. Прва је говорити истину. Друга је безумно и без размишљања прихватити догму владајућег режима у Црној Гори данас и њихово фалсификовање историје. Ми ћемо овдје ипак говорити истину, јер циљ овог текста јесте – историјском истином против фалсификата, па је зато потребно објаснити и дефинисати истину, а побити фалсификате аргументима.
Крајем 2016. Године десио се у Подгорици један случај ученика седмог разреда Рада Рачића, иначе нашег Васојевића. Дијалог је текао овако:
– Рачићу, реци ми нешто о настанку Црне Горе? – питао је наставник.
– Црна Гора је прва српска држава која се прије звала…
Тада је наставник прекинуо ученика и повикао:
– Стани, стани, стани, ђе то пише у књизи?
Раде је тада одговорио наставнику:
– Не пише ниђе, наставниче, то сам у кући научио, то сви знају.
На то му је наставник рекао:
– Сједи, ево ти један!
Када сам ја учио историју у основној школи писало је „Црну Гору су населила српска племена од седмог до деветог вијека…“ сада то не пише него кажу: Словенска племена… Црна Гора је у својој историји доживљавана и називана „српском Спартом“, „Пијемонтом српског народа и српске круне“, „драгим камењем“, „буктињом српске слободе“ (…) Тако су је сликали најумнији и највиђенији Срби, попут Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Сима Матавуља, Бранка Радичевића и других. Та и таква Црна Гора, земља Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког, земља чојства и јунаштва, храбрости и поштења, данас у највећој мјери живи само у сјећањима, књигама и причама.
Таква Црна Гора, достојанствена и достојна поштовања, часна и поштена је престала да постоји након доласка комунистичког режима на власт 1945. године. Тада долази до покретања тзв. Црногорског питања, а нова нација је рођена 01.05.1945. након објављивања текста „О Црногорском националном питању“ у листу Борба, аутора књижевника и политичара Милована Ђиласа.
Тим чином су комунисти само наставили оно што су започеле црногорске усташе Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Од тада до данашњег дана, у континуитету, у Црној Гори траје акција убијања душе и националне свијести Црногораца. Тада су то радили комунисти, а данас њихови идеолошки сљедбеници, који се, додуше, јесу преобукли у нова одијела и замијенили пароле, али је суштина остала иста. А суштина се састоји у расрбљивању, стварању лажне нације, брисању колективног памћења и свијести. Начин рада је остао исти. Разорити народ у моралном, духовном и националном смислу, изазивајући расколе и подјеле у становништву, спроводити атеизацију и аморализацију. Како је међу важним акцијама након Другог светског рата, новонастали режим прво кренуо у уништавање Српске православне цркве, као чувара националне свијести, тако се и данас у њиховој борби највише напада Црква. Јер циљ је јасан – прво уништити народ у духовном смислу. А од духовног до биолошког убиства није велики размак.
Срби су у Црној Гори данас, умјесто да су државотворни народ, у јавном дискурсу (или боље рећи сервису партија на власти) често су проглашавани као подстрекачи вишедеценијског раздора, проповједници примитивизма и великосрпске милитанте политике у Црној Гори. И све то зарад јединог неодустајног задатка – коначног створања нове, црногорске нације, која нема баш ничег заједничког са српством. Такво фалсификовање историје науке, наравно, одбацује, али прихвата владајућа елита у Црној Гори, која те лажне историјске податке промовише кроз разне псеудорелигијске, паракултурне и квазинаучне организације. Такве организације, као што су НВО Црногорска православна црква, Дукљанска академија наука и умјетности, Матица црногорска (…) заправо су само разни услужни сервиси за различите потребе доминантног режима.
Та самопроглашена интелектуална елита Црне Горе, ти исцјељители наводног „историјског сљепила“, настављају да његују „повијесни“ коријен Црне Горе. Иако су ти људи чувари дукљанске части и образа, у том прљавом послу не бирају средства и не презају чак ни од испирања мозга најмлађима. Још од малих ногу дјеца се у школама уче да не говоре српским, већ матерњим језиком, одскора названим црногорским језиком, док се даље током школовања, нарочито из предмета историје, полако надахњују домољубивом мржњом према национално неосвијештеним дједовима.
Такво фалсификовање националног идентитета и касапљење историје заиста не познаје границе. То доказује и недавно откриће црногорског језика, што је борцима против „геноцидног Светосавља“ дало још већи полет и снагу. Међутим, без обзира на њихову снагу, финансијску или политичку моћ коју тренутно имају, оно што они немају су истинити аргументи. Чињенице раде против њих.
Оно што њима смета јесте чињеница да су се на Општецрногорском збору 1742. године, на коме су присуствовали сви пунољетни Црногорци, написали писмо руској царици у коме се престављају као „синови Цркве Источне, који живе на српским земљама – Црној Гори, Приморју и Скендерији“. Они затварају очи пред податком да се Владика Данило Петровић потписивао као „Владика цетињски, војеводич српској земљи“.
Лажни научници који тврде да је српство Црногорцима наметнуто од стране Србије, не знају или не желе да знају да је први српски национални програм настао управо на Цетињу, а написао га је Свети Петар Цетињски, који се позива на формирање Славено-српског царства, које би укључивало Црну Гору, Брда, Херцеговину, дјелове Далмације и Босне, а који би се након коначног ослобођења Србије ујединило у једну српску државу.
Тај исти владика пред борбе на Мартинићима и Крусима говори да у „нама српско срце куца и српска крв тече“, а Црногорце назива „српским витезовима који нису вични своју постојбину остављати“. И низ других примјера. Зато је управу Раде Рачић Црна Гора је прва српска држава…
Пише: Горан Киковић, историчар
