Бојанић: Србија мора да сними своју историју – ако је ми не испричамо, испричаће је други
Народ који не чува своје памћење осуђен је да му други пишу историју. Данас се борбе више не воде само оружјем и дипломатијом. Воде се филмом, серијама, културом, књигама и медијима.
Онај ко исприча своју причу – обликује начин на који ће га свет памтити.
Турска је то одавно схватила.
Серије о султану Сулејману и султанији Косем и султану Ахмеду гледале су стотине милиона људи широм света. А у Србији су биле доста гледане и препричване… о истини у њима не бих.
Без обзира на то што су историчари указивали да су многи догађаји и ликови драматизовани, оне су постале снажан инструмент културне дипломатије. Код многих гледалаца пробудиле су интересовање за османску историју, дворску културу и наслеђе тог времена.
А Србија?
Да ли смо ми сиромашни историјом? Нисмо.
Да ли смо сиромашни великим личностима? Нисмо.
Да ли нам недостају приче које могу да задиве свет? Никако.
Имамо Светог Саву – духовног оца српског народа и првог архиепископа. Имамо Стефана Немању, родоначелника најславније српске владарске лозе. Имамо цара Душана, чије је царство било међу најмоћнијима у Европи XIV века. Имамо кнеза Лазара и Косовски завет, деспота Стефана Лазаревића, краља Милутина, Карађорђа, војводу Мишића, Цер, Колубару, Кајмакчалан и Албанску голготу.
То су приче које не припадају само Србији. То су странице европске историје.
Замислите серију о Светом Сави, Цару Душану, Кнезу Лазару снимљену са највишим продукцијским стандардима, ослоњену на рад историчара и богослова. Замислите спектакл о Душановом царству, крунисању у Скопљу, доношењу Душановог законика и снази средњовековне Србије. Замислите филм о Косовском завету, у којем би се приказала вера, жртва и моралне дилеме једног времена.
То би био пројекат не само за Србију, већ и за Европу.
Нажалост, годинама стичемо утисак да лакше финансирамо заборав него памћење.
О српском средњем веку снима се мало, а када се снима, јавност често остаје подељена.
Многи гледаоци су сматрали да серија „Немањићи“ није успела да дочара величину епохе и снагу личности које су стварале српску државу. Али један неуспех не сме бити изговор да се одустане од великих националних пројеката.
Посебно питање представља однос према документарним филмовима који се баве страдањем српског народа. Редитељ Милорад Бајић је годинама јавно тврдио да бројни његови документарни филмови нису емитовани на јавном сервису. Истовремено, поједина остварења приказивана су или награђивана на фестивалима. Ове тврдње су део јавне расправе и заслужују озбиљан разговор о томе како се бирају теме од националног значаја и колико простора добијају различита тумачења историје.
Српске жртве у Јадовну, Јасеновцу и другим стратиштима не смеју бити заборављене. Њихово страдање треба документовано приказивати и памтити, уз ослањање на историјску науку и проверене изворе који су утврђени пре више деценија… а не нова која се баве само како спровести и умањити број српских жртава у Јасеновцу.
Истина није средство за распиривање мржње, већ темељ сећања и поштовања према невиним жртвама.
Светосавље нас учи да је народ без духовности лак плен, а народ без памћења лако губи свој идентитет.
Зато је наша обавеза да младим генерацијама приближимо сопствену прошлост. Ако то не учинимо ми, учиниће неко други – из свог угла и у складу са својим интересима… а то се већ и ради уз подршку разних пројеката са запада.
Србији су потребни велики историјски серијали. Потребан нам је Свети Сава. Потребан нам је цар Душан. Потребан нам је кнез Лазар. Потребни су нам филмови о Немањићима, српским манастирима, Косовском боју, Великом рату, страдањима у Другом светском рату, Јадовну, Јасеновцу… и свим оним личностима које су стварале српску државу и културу.
То није питање забаве.
То је питање културне политике, националног памћења и поштовања према прецима.
Србија има историју која није мања ни сиромашнија од историје великих народа. Само је треба испричати – достојанствено, уметнички убедљиво и историјски одговорно.
Када једног дана свет буде гледао серију о Светом Сави, цару Душану или кнезу Лазару са истим дивљењем са којим данас гледа велике историјске спектакле других народа, знаћемо да смо коначно схватили једну важну истину: култура није трошак – она је темељ опстанка народа.
Посебно је важно да Србија престане да посматра историјски филм као трошак. Потребно је да држава покрене дугорочан национални пројекат, уз јасну стратегију и стабилно финансирање, како би се снимили спектакуларни филмови и серије о најзначајнијим личностима и догађајима српске прошлости. То не би био пројекат једне владе или једне генерације, већ пројекат од националног и културног значаја, намењен и нашим потомцима.
Историја показује да су многе државе улагале велика средства у филм као средство обликовања колективног сећања. И у некадашњој Југославији држава је издвајала значајна средства за снимање ратних спектакала посвећених партизанском покрету и Народноослободилачкој борби и јачању култа Тита. Ти филмови су обележили генерације гледалаца и многи се и данас редовно приказују на Радио-телевизији Србије.
Истовремено, годинама се воде научне и јавне расправе о томе у којој мери су поједини од тих филмова били у функцији тадашње државне идеологије и колико су поједностављивали или занемаривали сложеност догађаја из Другог светског рата… где је величана само једна страна.
Управо зато Србија данас не треба да одговара новом пропагандом, већ истином утемељеном на историјским изворима, архивској грађи и раду најугледнијих историчара. Циљ не сме бити стварање нових митова, већ да се прошлост прикаже што веродостојније, уз врхунски уметнички приступ и продукцију која може да стане раме уз раме са највећим светским историјским серијама.
А ако већ треба од нечега почети, онда је природно да то буде српски средњи век – време када су постављени темељи наше државности, духовности, права, културе и националног идентитета.
Свети Сава, Стефан Немања, цар Душан, краљ Милутин, кнез Лазар и деспот Стефан Лазаревић заслужују да њихове животне приче буду испричане на начин достојан њиховог места у српској и европској историји.
То не би био само телевизијски програм. То би била најбоља школа историје за младе, најјача културна дипломатија Србије и трајно сведочанство да народ који поштује своје претке зна како да гради своју будућност.
А за то морамо имати средстава… а имамо мноштво безвредних филмова и серија… где су уложена огромна средства.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
