Бојанић: ОТАЦ ЈОВАН ПЛАМЕНАЦ – ЧУВАР РУМИЈСКОГ ЗАВЕТА
Постоје људи које не можете мерити годинама, већ делима. Људи чија се снага не види у телесној моћи, већ у вери, истрајности и љубави према светињи. Један од таквих људи је протојереј Јован Пламенац из Бара - свештеник који је свој живот везао за Румију, њену светињу и народ који се вековима окупља под њеним небом.
Ко је бар једном кренуо каменитом стазом ка врху Румије, добро зна колико је тежак тај пут са стрмим успоном.
Стрми успони, оштар каменити крш, ветрови и дуг ход испитују снагу сваког човека и веру у њему. Али, међу свим поклоницима који су годинама ходили ка храму Свете Тројице, један човек је увек био испред свих.
То је био отац Јован.
У годинама када би многи тражили одмор и лакши пут, он увек корача сигурно, одлучно и са истом снагом као младић, у тим позним годинама.
Више пута него било ко други попео се до румијске цркве, а многи сведоче да је управо он најчешће први стизао на врх. И када сам имао благослов да се са њим пењем ка светињи Свете Тројице, гледао сам са дивљењем како испред нас корача човек кога није носила само телесна снага, већ нешто много веће – вера, у то сам се уверио и зато пишем са емоцијом ову опаску.
Та енергија није обична људска снага. Она долази из дубоког духовног извора, из љубави према Богу, Цркви и свом Српском народу.
Док су многи долазили и одлазили, отац Јован је остајао уз Румију, чувајући завет који су нам оставили преци.
Захваљујући таквим људима, на врху Румије се није угасила молитва.
Захваљујући његовој истрајности и пожртвовању, Свете Литургије су наставиле да се служе у храму Свете Тројице.
Он није само долазио на Румију – он је сабирао народ. Позивао је људе да се врате својим коренима, да не забораве Светог Јована Владимира и његов свети Крст, древно предање и светињу која вековима окупља православне хришћане овог краја.
Отац Јован је један од оних ретких свештеника који не проповеда само речима, већ и личним примером.
Његов пут ка врху Румије постао је симбол истрајности и духовне победе. Док га гледате како корача планинском стазом, схватате да вера није само оно што човек говори, већ оно што живи.
Деценијама је остао веран Румијском завету. Чувао је светињу онда када је било лако, али и онда када је било тешко. Бранио је право народа да се моли на својој светој планини и сведочио да црква на врху Румије није само грађевина од камена и метала, већ живо место сабрања народа и молитве.
У времену када многи заборављају своје корене, отац Јован подсећа да народ без памћења лако изгуби пут.
Зато његова мисија није само свештеничка. Она је и просветитељска, родољубива и Светосавска.
Он сабира народ око крста Светог Јована Владимира.
Он окупља поколења око Свете Литургије.
Он чува живим предање које су нам оставили преци.
Зато име оца Јована Пламенца остаје дубоко везано за Румију. Као што је Румија камени чувар Бара, Приморја и древног Зетског краја, тако је и отац Јован један од највернијих чувара њеног духовног завета.
Нека Господ подари здравље и снагу овом честитом свештенику који се борио са тешким болестима, да још много година предводи народ путем вере, молитве и Светосавља.
Јер док год се на Румији служи Литургија, док год се ка њеном врху носи крст Светог Јована Владимира и док год има људи попут оца Јована Пламенца, живеће и завет предака који су нам оставили у аманет веру, слободу и светиње.
Хвала му за све што чини да се очува вера у Срба у Црној Гори.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
