Бојанић: Ми смо народ без имена за своје мученике

То је трагедија сама по себи.

Током постојања такозване Независне Државе Хрватске (НДХ), у систему логора Јасеновац, као и на десетинама других стратишта, спровођен је организовани прогон и уништење српског народа.

То је био пројекат чији је циљ био јасан: трећину Срба побити, трећину покатоличити, трећину протерати.

То није био ратни злочин.

То је био геноцид… у коме је страдало преко 800000 Срба а само у Јасеновцу више од 700000 Срба, Јевреја и Рома… од тог броја преко 500000 Срба.

Ипак, Срби ни данас немају јединствен назив за ту трагедију.

Јеврејски народ има Холокауст, Роми имају Порајмос. Јермени говоре о Armenian Genocide.

Срби… и даље немају име за сопствену Голготу.

Како је могуће да народ који је преживео масовна стратишта нема ни једну реч која ће објединити сећање на своје мученике?

То питање није само историјско.

То је питање националног достојанства.

Док други народи граде институције памћења, Срби и даље воде расправе о томе да ли је уопште потребно системски неговати културу сећања… и чак умањују број жртава у Јасеновцу.

У Београду имамо Музе жртава геноцида… где нема речи Српске. Чије су то жртве?

Јеврејски народ је у Јерусалиму подигао Јад Вашем, најзначајнији светски центар за проучавање јеврејског  Холокауста.

То је место где се не чува само историја, већ и опомена човечанству.

Јермени имају меморијални комплекс Tsitsernakaberd Memorial, где се сваке године окупља цео народ.

Роми су своју трагедију именовали и обележили.

А Срби?

Осамдесет година након геноцида у НДХ, Србија и даље нема централни национални Маузолеј посвећен српским жртвама тог злочина.

Постоји меморијални простор Доња Градина, највеће стратиште јасеновачког система логора. Али чак ни он још није постао оно што би морао бити… српски Јад Вашем, далеко је од тога.

То није само пропуст.

То је историјска слабост.

Још опаснија је појава тихе ревизије историје.

Деценијама се води борба око броја жртава Јасеновца. Док бројна истраживања и сведочанства говоре о 800000 и више жртава, што је и давно утврђено, све чешће се у јавности појављују покушаји да се та трагедија сведе на далеко мање размере, и то иде до 90000 страдалих.

Још је трагичније што у тим покушајима понекад учествују и појединци српског порекла и из наших институција, који у сарадњи са хрватским ревизионистичким круговима умањују број српских жртава.

Историја, међутим, није трговина бројевима.

Свако умањивање злочина представља ново понижење за жртве… и њихово ново убијање.

Али највећи проблем можда лежи тамо где га најмање очекујемо, у школама.

У уџбеницима историје за осми разред у Србији не постоји засебна, систематска тема о страдању Срба у двадесетом веку. Ученици уче о светским ратовима, али често без дубљег разумевања трагедије која је задесила сопствени народ.

Где су у тим лекцијама:

Јадовно,

Велебитске јаме,

Глина,

Пребиловци,

Гаравице,

Шушњар,

Дракулић,

Стара Градишка,

Корићка јама,

Стари брод на Дрини…

То нису само географске тачке.

То су места српског страдања, српског мучеништва и српског памћења.

Народ који не учи своју децу о сопственим жртвама, ризикује да му историју пишу други и да му се иста понови, а понављала се.

Светосавска традиција нас учи нечему веома важном… да народ опстаје онда када чува духовно памћење.

Памћење није мржња.

Памћење је истина.

Памћење је одбрана достојанства.

И зато Србија мора коначно учинити оно што дугује својим мученицима:

да подигне национални меморијални центар српских жртава геноцида,

да јасно именује страдање српског народа у НДХ, да донесе резолуцију о геноциду над Србима у НДХ, да у образовни систем уведе систематско изучавање српског страдања у двадесетом веку.

То није политика.

То је завет.

Јер народ који нема име за своје мученике… ризикује да изгуби и памћење о њима.

А народ који изгуби памћење о својим мученицима, полако губи и себе.

Зато је време да Србија проговори јасно, достојанствено и историјски одговорно.

Не због прошлости.

Него због будућности.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја