Бојанић: Ко ће сутра учити нашу децу ко су и одакле су, кад нам се полако гаси катедра за историју и србистику?

Када на катедру за српски језик и књижевност жели да се упише само седам младих људи, а на историју тридесет, онда више не говоримо о случајности.

Говоримо о дубокој кризи националне свести, образовне политике и вредносног система.

Држава мора хитно да се запита: шта смо то урадили да су млади престали да бирају предмете који чувају идентитет и родољубље  једног народа?

Где смо погрешили? Да ли је проблем у малим платама наставника, у неизвесној будућности, у односу државе према просвети или у образовној политици која годинама полако потискује историју из средњих стручних школа или су нам деца превише пистала ,,грађанисти”?

Ако већ деценију смањујете фонд часова историје, ако је избацујете из појединих образовних профила, ако младима шаљете поруку да су знање о сопственом народу, језику и култури мање важни од неких других области, онда не треба да се чудимо што те катедре остају празне.

Без историчара нема чувара националног памћења.

Без професора српског језика нема чувара језика, писма и културе.

Без наставника који ће младима преносити истину о Светом Сави, Немањићима, Косову, српским страдањима и великим победама, лако ћемо постати народ који зна све о другима, а ништа о себи.

Овај проблем није само академски. Он је државни и национални. Ако данас немамо довољно студената историје и србистике, поставља се једноставно питање – ко ће за десет или двадесет година предавати историју и српски језик нашој деци?

Ко ће писати уџбенике? Ко ће чувати српски језик, ћирилицу и историјску истину?

Нажалост, о овоме ће се неколико дана говорити, а онда ће све утихнути. Као и много пута до сада.

А управо овакве теме заслужују седнице Владе, стручне расправе и озбиљну националну стратегију.

Просвета није трошак – она је темељ државе. Наставник није чиновник – он је градитељ будућности. Док год они који образују нашу децу буду међу најпотцењенијима, не можемо очекивати да ће млади масовно бирати тај позив.

Србији су потребни млади историчари, професори српског језика и књижевности, чувари Светосавља и националног идентитета. Не зато што треба да живимо у прошлости, већ зато што народ без памћења нема ни сигурну будућност.

Зато је ово последњи тренутак да држава озбиљно размисли куда води образовну политику. Јер, ако нам остану празне катедре за историју и србистику, сутра ће нам бити празно и национално памћење.

А народ који заборави свој језик, своју историју и своје корене – полако престаје да буде народ.

Нови Факултет српских студија  у Нишу – прилика која не сме бити пропуштена

Управо зато је оснивање новог Факултета српских студија у Нишу, на коме ће се школовати будући историчари и професори србистике, вест од националног значаја.

Али, само оснивање није довољно. Тај факултет мора што пре да оживи, да се снажно представи јавности и младим људима, да покаже своју мисију и значај.

Потребна је озбиљна медијска кампања, промоција по средњим школама, сарадња са просветним установама и јасна порука да Србија не одустаје од образовања кадрова који ће чувати њен језик, историју, културу и духовно наслеђе.

Не сме се дозволити да катедре за историју и србистику остану празне, јер то нису обични студијски програми – то су темељи националног идентитета.

Ако данас не будемо улагали у будуће професоре историје и српског језика, сутра нећемо имати ко да нашу децу учи ко су, чији су потомци и на којим вредностима почива српска држава.

Зато је неопходно да држава стане иза овог факултета не само формално, већ и суштински – стипендијама, запошљавањем најбољих дипломаца, јачањем наставног кадра и озбиљном националном стратегијом.

Борба за историју, српски језик и Светосавље и родољубље није питање једног факултета, већ питање будућности Србије.

Јер, народ који улаже у своје историчаре, србисте и све професоре и учитеље – улаже у свој опстанак.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја