Бојанић: Када су деца постала ,,недодирљива”, а професори кривци за све… а Стручне службе администрација?

Школа више не сме бити место у коме се професор плаши ученика, родитеља, инспекције, директора, друштвених мрежа и сваке изговорене речи.

Не сме бити систем у коме се знање потискује, а ауторитет наставника понижава и разграђује из дана у дан.

Некада је школа била васпитна и образовна установа. Данас се све чешће претвара у простор у коме су професори административни службеници, психолози, социјални радници, статистичари и дежурни кривци за све што у друштву не ваља.

А најопасније од свега јесте то што смо створили генерације које полако почињу да верују да обавезе нису важне, да се ауторитет не мора поштовати и да су права већа од одговорности.

Наравно да деца треба да имају права. Свако нормалан то подржава.

Али, где смо стигли ако ученик сме да вређа професора, снима час, исмева наставника, ремети наставу, а да систем углавном тражи оправдање за његово понашање и отежава да се адекватно казни, кроз ту казну се кажњава и старешина преко папирологије и што и он мора бити присутан са учеником док се активности обсвљају?

Када смо прихватили да је дисциплина „репресија“, а васпитање „угрожавање дечијих права“?

Школа не може функционисати без реда, рада и одговорности. Не може се градити друштво у коме ће дете веровати да је све дозвољено, а да за поступке не постоје последице и казне.

Посебна прича су оцене из владања.

Некада је оцена из владања била озбиљна ствар. Она није служила да некога понизи, већ да покаже какав је неко као ученик, човек, друг, члан заједнице.

Јер, каква је корист од петице из математике ако ученик не поштује никога? Каква је корист од диплома ако немамо васпитање, културу, поштовање и осећај одговорности?

Друштво које уништи ауторитет учитеља и професора – уништило је сопствену будућност.

Наставник не сме бити понижен.

Учитељ не сме бити мета подсмеха.

Професор не сме да размишља хоће ли га неко снимити, исецкати видео и изложити руглу јер је покушао да уведе ред у учионици.

И родитељи морају да схвате једну важну ствар: није школа непријатељ њиховом детету. Наставник који тражи рад, дисциплину и поштовање – не мрзи дете.

Напротив. Он га припрема за живот.

Јер живот неће тапшати по рамену за сваки неуспех. Неће увек постојати оправдања, пречице и заштита од одговорности.

Зато је крајње време да се образовање врати суштини: да школа поново постане место знања, васпитања, рада и поштовања.

Без тога, добићемо генерације које знају своја права… али не знају своје границе, обавезе и одговорност.

А то ниједно друштво није преживело без последица.

Али, свакако многе ствари су се пронениле и иде се бољим смером.

Свакако да је ситуација у Српском образовању много боља него што је била, и да су се многе ствари промениле на боље, а има и доста планова да се неке ствари промене на боље… по питању планова и програма, јединствених уџбеника,  културе сећања… за то све похвале.

СТРУЧНЕ СЛУЖБЕ – СРЦЕ ШКОЛЕ, А НЕ АДМИНИСТРАЦИЈА

Посебно место у причи о образовању морају имати стручне службе у школама – педагози, психолози и социолози. Јер школа није само место где се преноси знање, већ простор у коме се обликују личности, карактери и будући људи.

Нажалост, данас у многим школама нема довољно стручних сарадника, а и тамо где постоје, њихов рад се често своди на бескрајну администрацију, извештаје, табеле, записнике и формално „праћење наставе“.

Тако се губи оно најважније – непосредан рад са децом.

А управо су деци данас потребни разговор, разумевање, усмеравање и подршка више него икада.

Школи нису потребни педагози и психолози затворени иза канцеларијских врата и папира.

Потребни су стручњаци који ће бити присутни међу ученицима, у ходницима, учионицама, на одморима, у разговору са децом и наставницима.

Потребно је повећати број стручних сарадника у школама и омогућити им да свакодневно раде са ученицима кроз радионице, разговоре, едукативне програме и конкретан васпитни рад.

Њихова улога не сме бити само да реагују када проблем већ настане, већ да превентивно делују – да препознају проблеме на време, помогну деци да развијају самопоуздање, емпатију, одговорност, културу понашања и међусобно поштовање.

Данас се често говори о вршњачком насиљу, отуђености, агресији, недостатку комуникације и емпатије код деце. То нису проблеми који се решавају искључиво казнама и правилницима.

То су проблеми који траже присуство струке у свакодневном животу школе.

Зато стручне службе морају постати живи део школе, а не само административни механизам система.

У ситуацијама када наставник изостане, а нема адекватне замене, управо стручни сарадници могу и треба да уђу у учионицу и одрже квалитетан разговор, радионицу или васпитно-едукативни час са ученицима.

Јер школа није само место где се уче лекције. Школа је место где деца уче како да постану људи.

Школски ходници и кабинети морају бити као музеји… а не као болнице.

ДЕЦА СУ НАЈВЕЋЕ БЛАГО И БУДУЋНОСТ НАРОДА

Деца нису само ученици у школским клупама. Она су наша будућност, наше огледало и највеће благо које један народ има… на њима све остаје.

Начин на који данас васпитавамо и образујемо децу – такав ће нам бити и народ сутра. Зато питање школе није само питање образовања, већ питање будућности читавог друштва.

Свако дете заслужује љубав, пажњу, заштиту и прилику да расте у здравог, доброг и образованог човека. Али право дете не васпитавају само речи, већ пример, границе, одговорност и осећај шта је исправно, а шта није… а главни стожер је породица.

Деци нису потребни само телефони, друштвене мреже и формална права. Потребни су им разговор, подршка, разумевање, ауторитет, породица, школа и људи који ће их научити правим вредностима.

Потребно је да уче шта су поштовање, честитост, труд, саосећање, култура и одговорност.

Да помогну старијем, да поштују родитеље и учитеље, да знају да слобода никада не иде без обавеза.

Јер дете које научимо само да тражи права, а не и да прихвати одговорност… тешко ће сутра постати стабилан и зрео човек.

Живела Српска просвета.

Има наде.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја