Бојанић: ЈАСЕНОВАЦ – РАНА КОЈА НЕ СМЕ ДА ЗАРАСТЕ У ЗАБОРАВУ

Сваког априла, када се приближи датум пробоја јасеновачких логораша, пред нама није само историја – већ и савест. У Доњој Градини и Козарској Дубици обележава се страдање жртава једног од најстрашнијих логора смрти у Европи… Јасеновца.

Парастоси, литургије и полагање венаца нису само обред, већ опомена: да не заборавимо.

Aприл 22. 1945. године остаје уписан као дан очаја и храбрости – дан када су заточеници кренули у пробој, бирајући слободу или смрт. Од њих неколико стотина, преживео је тек мали број. Тај дан Србија данас обележава као Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма. Ипак, остаје горко питање: зашто у самом називу нема јасног помињања српских жртава?

Јер Јасеновац није био само логор. Био је систем уништења. Комплекс логора основан 1941. године, под управом усташког режима, постао је место масовног страдања Срба, Јевреја, Рома и свих који су били непожељни. Суровост која је тамо спровођена превазилазила је и најмрачније представе људског зла.

Минимум 700000 људи  је убијено у Јасеновцу асамо Срба прејо 500000.

Бројке су данас предмет спорења, умањивања и ревизије. Да ли је могуће да после толико деценија немамо коначан и потпун попис жртава? Или је, можда, проблем у томе што истина некоме не одговара?

Сведочанства, документи, па чак и извештаји немачких официра, указују на размере злочина које је немогуће игнорисати. Ипак, данас све чешће слушамо покушаје да се број жртава смањи, да се злочин релативизује, а кривица замагли. То није само историјски проблем… то је морални суноврат једног народа.

Посебно место у том страдању имају деца. Јасеновац је био једини логор у Европи са посебним логорима за децу. Судбина те деце остаје једна од најстрашнијих рана нашег народа. Ако ту истину заборавимо… изгубили смо себе.

И зато није довољно само сећати се једном годишње.

Трагично је да Србија ни данас нема достојан меморијални центар који би систематски чувао сећање на ове жртве, нема ни назив за своје жртве као што имају Јевреји и Роми.

Било је најава, било је полагања камена темељца, било је обећања… али резултати изостају. Време пролази, а ми и даље каснимо тамо где не смемо.

Сећање није питање политике. Сећање је питање идентитета.

Док други народи своје жртве именују, поштују и чувају од заборава, ми се још увек колебамо између истине и туђих тумачења и интереса, као да тргујемо са сопственим жртвама и ,,џелатима”.

Не смемо дозволити да се жртва изједначи са џелатом, нити да истина буде жртвована због „добрих односа“… који свакако требају бити људски, али да цена није релативизовати и умањити број жртава и истину гурати под тепих.

НЕМАМО ПРАВО НА ТИШИНУ

Ако ми не будемо говорили… други ће писати уместо нас. Ако ми будемо ћутали… истина ће бити прекројена.

Ако заборавимо… пристајемо.

Јасеновац нас не пита шта мислимо.

Он нас обавезује.

Да памтимо – због мртвих.

Да говоримо – због живих.

Да истрајемо – због оних који долазе.

Јер народ који изгуби сећање – губи и будућност и смисао постојања и битисања.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја