Ђорђе БојанићКолумна

Бојанић: ДЕЧИЈА ПРАВА… ДА ЛИ БИ ДАНАС ПРОФЕСОР КОСТА ВУЈИЋ ИЗГУБИО ЛИЦЕНЦУ И ДОБИО ОТКАЗ?

Замислите некадашњег професора Косту Вујића, и његов стил понашања са ученицима... а тим стилом је изнедрио велика српска научна имена...

Драги родитељи, пријатељи, другари, обраћам вам се као родитељ, не као професор…

Деца су наше највеће благо, зато их требамо стално надгледати. Свесни родитељи никада не смеју своју децу препустити самима себи, ни другима. Дискретна родитељска контрола, уз много љубави, топлине, нежности, пажње, бриге и што је могуће више искрено пријатељског разговора, неопходно је у свакој пори детињег развоја и одрастања.

Боље је мало контроле, него много бриге!

Обично се наши родитељски захтеви према деци и према себи самима разликују, а често треба почети од себе.

Сећате ли се како је некада изгледала настава, какав је био однос ученика и родитеља према професорима? Да ли су вам ваши родитељи, деде и бабе причали како је у њихово време школски систем изгледало? Ако не знате,  распитајте се, подсетите се, питајте старије, они ће вам најбоље рећи.

Да скратимо, професори су били поштовани, цењени и вољени, а родитељи деце нису ратовали и за сваку ситницу грдили професоре и писали тужбе против њих за сваку ситницу, него су били на истом врло озбиљном задатку, заједно су радили и трудили се да њихова деца буду  поштени, добри, честити и образовани људи. У то време скоро никада нисте могли чути да родитељ нешто лоше прича испред свог детета о његовом учитељу, наставнику и професору, на тај начин наши стари нису васпитавали своју децу.

Данас се професору мери свака изговорена реч, или, таман посла нека блага увреда. Професори се пред децом омаловажавају, довољно је да ученик пренесе родитељу оно што њему одговара, и да настане расправа, конзилијум, претње.

Замислите некадашњег професора Косту Вујића, и његов стил понашања са ученицима… а тим стилом је изнедрио велика српска научна имена… управо та његова последња генерација остала је упамћена по плејади ученика који су касније постали славни… Јован Цвијић, Јаша Продановић, Љубомир Стојановић, Михаило Петровић Алас, Павле Поповић, Милорад Митровић, Пера Тодоровић… који су га увек помињали и сећали се њега, а баш он са таквим, данас ,,лошим“ понашањем, био је поштован и цењен и код ученика и родитеља. Данас вероватно би био суспендован и остао без лиценце. Зато ми данас немамо Косту и сличне њему.

Свестан сам да нису били сви професори исти као Коста Вујић, и да и данас има одличних, добрих и лоших професора као што има и различитих родитеља… али, то је већ друга тема.

Где кривца тражити, док нам децу ,,васпитавају“ њихова права а на обавезе заборављају (која они врло добро знају и њима манипулишу), и ја имам дете, и баш та њихова права мене као родитеља брину. Доста пута сам од родитеља и познаника чуо да му дете каже ,,ја имам своја права, пријавићу те“. То свакако није пријатно, а који родитељ не воли своје дете или о њему не брине, или наставник у школи… има сигурно, али су такви људи ретки. Деца су наше благо које морамо неговати и усмеравати их на исправне ствари и дела.

Данас је врло тешко образовати и васпитати дете, поред баханалија са телевизије (задруга, велики брат, фарма, парови… и разни други имагинаријуми). Велика опасност прети и преко ФБ, инстаграма, тик-тока, вибер група и разних друштвених мрежа, који су без цензуре.

Чињеница је да ми родитељи врло мало контролишемо своју децу на друштвеним мрежама. Да је у време Косте Вујића постојао андроид, верујем да би мобилне контролисао свакодневно и читао поруке гласно када би то увидео као потребу… замислите данас да то ,,неки“ проф. Коста уради, добио би суспензију или би био кажњен шест месеци по 30 посто од плате, пошто је угрозио дечија права и интиму ученика. Такав професор данас би био на стубу срама.

Нека нам Бог помогне, и уразуми. И родитељ и професор имају исти задатак… да децу усмере на исправан и трезвен пут, још боље на онај Светосавски пут, на који је велика већина заборавила.

Ми смо сви ту због њих, то су наша деца, њима сутра све требамо да препустимо, али не и док их образујемо и васпитавамо. За тај трезвени пут потребна је дисциплина и ред. Али ту дисциплину ,,урушавају“ њихова права са којима они вешто манипулишу, као и поједини родитељи (наравно, нису сви родитељи исти). Деца су ипак огледало породице и родитеља. Васпитање ипак мора да буде укорењено у породици, лоша ја полазна тачка ако родитељ и то тражи од школе, која наравно има поред образовне и васпитну улогу, усмерава и надограђује, али није корен васпитања у школи, већ у породици. Велику одговорност за васпитање носе родитељи, па тек школа и целокупан систем.

Нећемо се предати, васпитаваћемо и чинићемо све што је у нашој моћи, да сутра наша деца буду добри, честити, поштени, васпитани, родољубиви и образовани људи.

Ово је време када сви морамо да се мењамо, радимо на себи и разумемо време у коме живимо, време убрзаног технолошког развоја и брзих комуникација. Зато је данас време проф. Косте Вујића и његових ученика тешко упоредити са временом у коме живимо данас. Али свакако да се у том времену више ценио професор, вероватно зато што их је било у доста мањем броју (школованих људи).

Приредио, Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

Back to top button