Бојанић: Барјаци који спајају – матуранти, заједништво и Светосавски дух

У тим младим лицима видела се радост, али и свест о томе ко су, ком народу припадају и какво наслеђе носе… и којим путем желе да иду у тим суровим временима на окупираном Космету.

Сличне слике могли смо видети и у Црна Гора и Република Српска, где српска застава није доживљена као симбол поделе, већ као симбол окупљања, слоге и заједничког идентитета.

Српски барјак је кроз векове био знак под којим су се Срби сабирали, окупљали, бранили своју веру, језик, ћирилицу, културу и право на постојање.

Где је била српска застава, ту је био и српски народ.

Са друге стране, у Нишу је организован традиционални матурски валцер, по угледу на европске градове и бечку традицију…  то је пракса у већини градова у Србији… и што баш валцер да буде основа

Сам по себи, валцер није ништа лоше – он носи одређену естетику и свечаност. Али се поставља питање: зашто се све чешће одричемо сопствених симбола, сопствене музике и сопственог националног осећаја?

Зашто се стидимо онога што јесмо, док други народи са поносом истичу своје заставе и негују своју традицију?

Не треба Србија да бежи од света, нити да се затвара. Али мора да чува себе у кључним моментима, који се памте.

Народ који заборави своје симболе, временом заборавља и свој идентитет. А управо су српска тробојка, родољубива песма, гусле, трубачи, косовски завет и Светосавље вековима чували духовно јединство српског народа.

Морамо знати да децу не васпитавају само школе и уџбеници.

Васпитавају их слике које гледају, песме које слушају и вредности које им друштво намеће.

Ако младима од малена говоримо да су национални симболи „превазиђени“, а родољубље „непожељно“, онда стварамо поколења без корена и без осећаја припадности… ,,грађанисте”.

Зато је важно да младе усмеравамо ка Светосавском духу – духу заједништва, љубави према ближњем, поштовању предака, очувању вере, традиције и националног достојанства.

Светосавље није мржња према другима, већ љубав према своме.

То је пут духовности, слоге и моралне обнове народа.

Српска застава није обично платно.

Она је симбол страдања, слободе, жртве и васкрсења српског народа кроз историју. Под тим барјаком су наши преци гинули да бисмо ми данас живели слободно и у миру.

Зато она треба да буде присутна међу младима – не као средство политике, већ као симбол идентитета и заједништва.

Матуранти у Косовској Митровици показали су да млади људи и данас умеју да осете снагу припадности свом народу. У времену духовне збуњености и наметања безличног „глобалног идентитета“, такве слике буде наду да српски народ није изгубио своју душу.

Јер народ без корена лако постаје маса. А народ који чува своју веру, заставу, песму и памћење – остаје народ.

У Звечану су пре две године мали матуранти овако прославили завршетак осмогодишњег школовања…

Прошле године ,,моји” мали матуранти су овако прославили матуру и задњи дан у Основној школи “Бубањски хероји” Ниш…

Може и овако, само ако се деца лепо усмере…

А може и Бечким валцером и без застава српских…

онако ,,грађанистички”… све је на избору, онако како се осећаш и где припадаш.

Да сам на месту где се доносе важне одлуке, организовао бих матурски фестивал родољубља – свечани марш кроз централне улице Ниша, уз српске барјаке, родољубиву музику и сабрање народа у духу Светосавља, слоге, заједништва и другарства.

Носиле би се заставе и ликови Светога Саве, кнеза Лазара, цара Душана, Његоша, Карађорђа и Милоша, како би деца кроз песму, понос и заједнички ход осетила љубав према свом народу, историји и отаџбини. Такви догађаји остају у сећању читавог живота, јер народ који васпитава младе у духу Светосавља, поштовања предака и саборности – чува своје трајање, идентитет и душу.“

*Па ето предлога за следећу годину и нове генерације.

или овако

*Фотографије: Косовска Митровица 2026.  (скриншот)

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја