Ђорђе БојанићКолумна

Бојанић: НИСАМ НИ ТОПЛО НИ ХЛАДНО, НИ ЛЕВО НИ ДЕСНО… ВЕЋ УВЕК СВОЈ!

Не припадам култовима личности, негујем критичко мишљење и не одустајем од онога на шта указујем више од деценије: истина, историјско памћење и интерес српског народа морају бити изнад сваке власти, политичке опције и личних интереса.

Неколицина се чуди мом начину писања и јавног деловања, па то понекад описују као однос топло-хладно, као да је недоследност ако некога данас похвалиш, а сутра упутиш озбиљну критику. Најгора опција је бити искључив и слепо привржен једној политичкој опцији.

Међутим, то није ни топло ни хладно ни лево ни десно, већ једноставно мој начин размишљања и однос према стварима које сматрам важним.

Увек пишем онако како мислим, без потребе да се било коме додворавам, да некога штитим или да затварам очи пред чињеницама само зато што ми је у неком тренутку политички или идеолошки ближи.

Никада нисам имао идоле, политичке идиле, култове личности нити сам прихватао слепило ума као начин размишљања да бих остварио неки лични циљ.

Нисам човек који ће некога безусловно подржавати, шта год радио, нити ћу оспоравати све што неко уради само зато што се не слажем са његовом политиком или погледима. Имам свој став, своје мишљење и визију, па ћу увек похвалити оно што је корисно и добро за Србију и српски народ, али ћу исто тако указати на пропусте, погрешне одлуке, неиспуњена обећања и све оно што сматрам штетним.

Тако и књиге пишем…

То није недоследност, већ принцип. Јер, ако је нешто добро, треба га подржати, а ако је лоше, треба указати, предложити и критиковати, без обзира на то ко је на власти, ко доноси одлуке и коме се таква критика не допада.

Управо у томе видим смисао јавне и писане речи и одговорност сваког човека који се јавно бави друштвеним питањима.

О томе сведочи и континуитет мог рада на сајту „Српска историја“, на коме више од деценије свакодневно пишем, истражујем, указујем, предлажем и покрећем теме за које сматрам да су од националног, историјског, друштвеног и културног значаја.

Знам да увећини случајева то није препознато на прави начин… али, зато смо ту где и јесмо… у друштвеном ,,брлогу” и поделама, које одговарају само нашем сопственом ,,џелату”.

Нисам никада брисао своје раније текстове и колумне зато што се некоме не допадају, нити сам покушавао да накнадно преправљам сопствене ставове како бих се прилагодио тренутним политичким приликама… политика ме не занима.

Иза сваког написаног текста стоји време у коме је настао, моје тадашње сазнање, извори, размишљање и уверење, а човек који има став мора имати и храбрости да стане иза онога што је написао… некада и превише оштро. Али, то је мој стил… ако се некоме свиди, добро је ако не нека заобиђе и блокира… а књигу баци насметлиште.

Наставићу тако и убудуће, свидело се то некоме или не. Искрено, никада ме није нарочито занимало да ли ће се моје мишљење допасти онима који очекују безусловну подршку или аплауз свакој њиховој одлуци.

То, међутим, не значи да не уважавам другачије мишљење. Напротив, волим критику, јер се из сваке добронамерне и аргументоване критике може нешто научити, али не прихватам да ми било ко одређује шта смем да мислим, о чему треба да пишем и кога морам да подржавам… ту је свако ко је покушао то, наишао на зид.

Увек ћу имати сопствени став, мишљење и запажање, а моја мерила остају истина, чињенице, историјска одговорност, истраживања и интерес српског народа. Нећу мењати принципе у зависности од политичких ветрова, нити ћу ћутати о важним националним питањима само зато што неко сматра да тренутак није погодан за критику.

Многе теме сам и закачио, и имао претње… али, и ту су те ,,људске гњиде” наилазиле на зид.

Знам да ми је перо некада и превише оштро… али, некада не могу блаже… а страхом се не управљам.

А управо су то питања на која указујем годинама и од којих не намеравам да одустанем.

Годинама тражим да Србија коначно усвоји резолуцију о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској од стране усташа-Хрвата, да се јасно, недвосмислено и институционално именује оно што се догодило српском народу током Другог светског рата. Није реч о дневној политици, нити о потреби да се било коме нешто доказује, већ о историјској истини, достојанству жртава и обавези према будућим генерацијама. Срби не смеју да буду народ који ће сопствено страдање препустити забораву, туђим тумачењима и повременим комеморативним говорима.

Такође, неопходно је да се покрене озбиљна државна иницијатива за изградњу националног места сабрања, достојанственог меморијалног комплекса, односно маузолеја посвећеног свим српским страдалницима у 20. веку. Србија мора да има место на коме ће се на достојанствен начин чувати успомена на милионе невиних жртава, на војнике и цивиле, на убијене, протеране и мучене, на све оне чији су животи уграђени у историју нашег народа. То не сме бити само још једно политичко обећање или идеја која ће се помињати уочи избора, већ национални пројекат од трајног значаја.

Београд, престоница Србије, мора коначно да добије и достојанствен споменик посвећен невиним српским жртвама Јасеновца где је страдало преко 700.000 људи, једног од најстрашнијих симбола страдања српског народа под усташким режимом.

Неприхватљиво је да народ са таквим историјским искуством нема у својој престоници споменичко обележје које би на одговарајући начин сведочило о размерама злочина и о страдању невиних људи, жена и деце.

Морамо коначно да отворимо и питање јасног именовања и препознавања српских жртава НДХ у нашем јавном и институционалном памћењу. Јевреји имају своје историјски утемељено именовање страдања, Роми своје, Јермени своје, а српске жртве морају имати јасно препознатљиво место у националном и међународном историјском памћењу.

Не тражимо ничије туђе место у историји, већ оно које припада нашим жртвама, засновано на историјским чињеницама, научним истраживањима и поштовању према невинима.

Потребно је и да Србија коначно почне систематски да улаже у квалитетне игране и документарне филмове, телевизијске серије и друге културне пројекте који ће обрађивати страдање српског народа у Великом рату, геноцид над Србима у НДХ, страдања током Другог светског рата, али и послератне комунистичке репресије, злочине и прогоне.

Не можемо очекивати да наша деца и будуће генерације познају сопствену историју ако им је не приближавамо на савремен, квалитетан и убедљив начин.

Филм, књижевност, документарни програм и образовање имају огромну моћ у очувању историјског памћења, а ми ту могућност и даље недовољно користимо.

Посебно је важно да коначно отворимо питање суочавања са комунистичком прошлошћу и њеним наслеђем. То не значи брисање антифашистичке борбе, нити оспоравање сваког појединца који је учествовао у борби против окупатора, већ захтев да се историја сагледа целовито, без идеолошких забрана, митова и селективног памћења.

Злочини, политичка убиства, прогони, одузимање имовине и репресија над невиним људима не смеју бити оправдавани идеологијом или сакривани иза победничке и наметнуте историографије.

Србија мора да направи јасан отклон од тоталитарног наслеђа и да престане да неке историјске теме третира као забрањене само зато што се не уклапају у раније наметнуте идеолошке обрасце.

Да ћирилицу поставе на место којој јој по уставу припада… све установе, школе, локали да буду исписани само на ћирилици… у супротном да се плаћа годишњи порез.

Једнако важно питање јесте и образовање наше деце. Очекујем да се покрене иницијатива да се у наставне програме и уџбенике историје за осми разред основне школе уврсти посебна, озбиљна и свеобухватна наставна тема о страдању српског народа током 20. века. Наши ученици морају да знају шта се догађало њиховим прецима, ко су били страдалници, где су страдали, ко је починио злочине и какве су последице остављене на српском народу.

То се мора учити на основу историјских извора, научних истраживања и проверених чињеница, без политичких манипулација и идеолошког улепшавања прошлости.

Није довољно да се страдање српског народа помиње успут, у неколико пасуса или кроз неколико издвојених лекција.

Потребно је систематско, озбиљно и узрасту прилагођено изучавање историје српског страдања у 20. веку, јер народ који не познаје сопствену прошлост лако постаје плен туђих тумачења, политичких интереса и историјског заборава.

Памћење није позив на мржњу, већ темељ достојанства, истине и одговорности.

И управо овде долазимо до суштине проблема. Све су то теме о којима се говори деценијама, али су их различите власти, једна за другом, остављале по страни, одлагале или користиле само онда када им је то политички одговарало.

До сада било је само обећања… али не и храбрости и воље да се то одради.

Ни претходне власти, ни оне које су им претходиле, а ни касније, нису показале довољно храбрости, политичке воље и истрајности да ове важне националне иницијативе преточе у конкретне државне пројекте и трајне резултате.

Срамно је да резолуцију о геноциду над Србима у НДХ у задњих пар покушаја нисмо успели да изгласамо у скупштини.

Зато моја критика није усмерена искључиво на једну политичку страну, једну власт или једног човека. Она је усмерена на све који су имали прилику, одговорност и институционалну моћ да нешто промене, а нису то учинили. Не занимају ме декларативна родољубива саопштења, пригодни говори, полагање венаца пред камерама и велике речи које се заборављају већ наредног дана.

Занимају ме конкретни резултати, институционална одговорност и дела која ће остати будућим генерацијама.

Не може се стално говорити о националним интересима и култури сећања, а истовремено занемаривати национално памћење.

Не може се позивати на традицију и историју, а не учинити довољно да се оне научно истраже, достојанствено обележе и пренесу на младе.

Не може се очекивати да народ поштује сопствене жртве ако држава не показује довољно одлучности да њихово страдање учини трајним делом образовног, културног и јавног живота.

Зато ћу и даље похвалити сваки добар потез, без обзира на то ко га је учинио, али ћу исто тако критиковати сваку погрешну одлуку, пропуст и неиспуњено обећање.

Не дугујем никоме политичку лојалност, већ дугујем одговорност сопственој речи, истини и уверењима иза којих стојим.

Мој рад на сајту „Српска историја“ није настао јуче, нити је производ тренутних политичких околности. То је више од деценије свакодневног рада, истраживања, писања и указивања на теме које сматрам важним за наш народ и нашу државу. И наставићу да пишем, указујем, предлажем, похваљујем и критикујем, јер сматрам да је то моја одговорност као аутора и човека који не жели да ћути пред стварима које сматра важним.

Не треба ми ничије безусловно одобравање, нити желим да било ко безусловно прихвата моје ставове. Желим да размишљамо, да разговарамо, да се суочавамо са чињеницама и да имамо храбрости да признамо и сопствене грешке. Али једно је сигурно: нећу бити ничији навијач, поданик и људска гњида… нити ћу пристати на култ личности и слепу послушност.

Јер Србија је изнад сваке власти, историјска истина изнад сваке политичке калкулације, а сећање на наше невине жртве изнад сваког дневнополитичког интереса.

То је мој став био јуче, то је мој став данас и то ће остати мој став и убудуће.

*И не смемо дозволити да мржња, фрустрације и хистерија превладају разум и трезвеност.

Уједно, желим да упутим искрене честитке новом председнику скупштине Србије Александру Чапићу, уз жељу да истраје у овом послу од националног значаја за српски народ и очувању Косова и Метохије и сабрање Српског народа у расејању и да никада не изгуби из вида чињеницу да и у самој Србији живи око 82 посто Срба. Желим му много успеха у раду, да се доследно води српским националним и државним интересима, уз пуно поштовање Устава и свих верских и националних мањина, као и различитости које треба да буду наше богатство, а не разлог за поделе.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Прриредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

Back to top button