Бојанић; ЗАСТАВА У ШКОЛСКОМ ДВОРИШТУ НИЈЕ УКРАС, ВЕЋ СИМБОЛ ДРЖАВЕ, ИДЕНТИТЕТА И ПАМЋЕЊА

На значај српске заставе и постављања јарбола у школским двориштима указивао сам и писао пре више од годину дана, истичући да родољубље не сме да остане само пригодна реч у свечаним говорима, већ мора да постане део васпитног и образовног живота, видљив у школском простору, присутан у настави и утемељен у свести младих људи, јер се љубав према отаџбини не гради декларацијама, већ знањем, примером и поштовањем сопствених симбола.

И холови и ходници школа морају бити као музеји… тако ће деца визуелно научити своје краљеве, цареве, битке, бојеве, династије, владаре, војсковође… као и наше научнике, књижевнике, уметнике… холови и ходници по школама не смеју бити празни зидови, као и учионице… нису то кућне дневне собе.

Зато овај корак Града Ниша видим као добар почетак, али и као прилику да се оде корак даље, да се од самог постављања јарбола пређе на стварање трајне школске праксе која ће деци приближити значај државне заставе, химне и националних симбола, без наметања и празног формализма, али са јасном свешћу да школа има и васпитну улогу, те да образовање без идентитета, историјског памћења и осећаја припадности остаје непотпуно.

А нама то мањка у образовном систему.

Мој предлог Министарству просвете јесте да се размотри увођење праксе да се сваког првог понедељка у месецу у школским двориштима свечано подиже застава Републике Србије, уз интонирање државне химне „Боже правде“, како би ученици и запослени заједно учествовали у кратком, достојанственом чину који би временом постао део школске културе, а не само још једна ставка у календару школских активности.

Замислимо генерације ученика које од најранијег школског узраста знају речи српске химне, разумеју њен значај и препознају заставу своје државе не само на спортским такмичењима и великим свечаностима, већ и у дворишту сопствене школе, тамо где свакодневно уче, одрастају, стварају пријатељства и припремају се за живот, јер се однос према отаџбини гради управо у тим малим, али важним сусретима са симболима који сведоче о нашем трајању.

Не треба да се заваравамо да ће деца сама од себе развити снажан осећај припадности ако им о сопственој историји говоримо ретко, ако националне симболе сводимо на протокол и ако се сетимо химне тек онда када се осваја медаља или обележава неки велики државни празник.

Потребни су нам континуитет, пример одраслих и јасна порука да поштовање сопствене државе није нешто чега треба да се стидимо, већ вредност која се подразумева у сваком озбиљном образовном систему.

Посебно је важно да оваква пракса буде праћена разговором о историјату српске заставе, значењу државних симбола, настанку химне и људима који су кроз векове чували слободу и име Србије и заставу бранили као свој живот, јер тек када деца разумеју шта симболи представљају, они престају да буду само тканина на јарболу или мелодија коју треба научити напамет и постају део њиховог личног и колективног идентитета.

Уверен сам да би оваква пракса допринела и јачању културе сећања, јер народ који не познаје сопствену прошлост лако губи ослонац у садашњости, а народ који своје младе генерације не учи да памте жртве, победе, страдања и велика дела својих предака ризикује да му историју тумаче други, често у складу са сопственим интересима, а не истином и чињеницама.

Када је реч о јарболима у школским двориштима, сматрам да би, тамо где просторни услови и прописи то дозвољавају, требало размотрити поред дрђсвне заставе Србије уз њу  поставве и заставе Града Ниша (као што је и урађено), као симбола локалног идентитета, али уз те две заставе и застава посвећена Светом Сави, утемељивачу српске просвете и духовности, чије име и дело треба да буду трајно присутни у нашем образовном животу.

Ниш, град богате историје и дубоких корена, има прилику да овом иницијативом покаже да школа може бити више од установе у којој се реализује наставни план и програм, да може постати место где се знање повезује са васпитањем, прошлост са будућношћу, а слобода мишљења са одговорношћу према заједници којој припадамо.

Ово није позив на искључивост, нити на потцењивање других народа и њихових симбола, већ на поштовање сопственог идентитета, јер човек који познаје своју историју и поштује своје корене може много боље да разуме и туђе, док онај ко се одриче сопственог наслеђа у уверењу да тиме постаје савременији често остаје без чврстог ослонца на коме може да гради будућност.

Зато похваљујем иницијативу Града Ниша и очекујем да она не остане само на постављању јарбола, већ да постане почетак шире, промишљене и дугорочне праксе јачања родољубља, културе сећања и поштовања државних симбола у нашим школама.

Да следећи корак буде разглас за школска дворишта… преко које би се интонирала Српска химна.

Надам се да ћемо ускоро дочекати и конкретан одговор Министарства просвете на предлог да се сваког првог понедељка у месецу у школама свечано подиже српска застава уз интонирање државне химне, јер би то био једноставан, достојанствен и васпитно значајан корак који не захтева велика средства, али може донети велику корист у формирању младих генерација.

Ако желимо да сутра имамо генерације које ће познавати, поштовати и чувати своју отаџбину, онда морамо почети данас, у учионицама, школским двориштима и свакодневном васпитању… и без политичке ,,лакрдије” и препуцавања.

Родољубље се не учи само из књига, већ се живи, негује и преноси са генерације на генерацију.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја