Бојанић: НАС ЈЕ СРАМОТА ШТО СМО ЋУТАЛИ 80. ГОДИНА, А САДА НАПАДАМО ОНЕ КОЈИ СУ СНИМИЛИ НАШУ ТРАГЕДИЈУ ИЛИ ИГНОРИШЕМО!

Кренули су оштри напади на филм Лордана… ЗЛАТНИ РЕЗ – ДЈЕЦА КОЗАРЕ.

Да ли нас је срамота ћутње и незаинтересованости…?

НЕ СМЕМО НАПАДАТИ ФИЛМ ЗАТО ШТО НАМ ЈЕ НЕКО ДРУГИ СНИМИО НАШУ ТРАГЕДИЈУ… јер ми завејани ,,братством и јединством” за то снаге, храбрости, воље а ни жеље нисмо имали…  имамо воље само за комедије и разне југо- будалаштине… а искрено тога је жељан српски народ, кога култура сећања много не дотиче.

То ,,смара”.

Око филма „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“ Лордана Зафрановића већ су кренуле озбиљне критике, примедбе и полемике, и наравно да о филму треба разговарати, треба указати на оно што је недовољно објашњено, изостављено или историјски недоречено, али морамо имати меру и пре свега морамо имати свест о једној непријатној чињеници коју никако не смемо да смакнемо са ума.

Ово је филм који је направио хрватски редитељ и који је, пре свега, за њихову публику и њихово суочавање са једним делом прошлости.

И ту се поставља много важније питање за нас: ко је нама крив што ми осам деценија нисмо смогли снаге да направимо своје велико, озбиљно и историјски утемељено филмско дело о Козари, Јасеновцу (хвала Богу, имамо Дару из Јасеновца) и страдању српске деце?

Ко нам је крив што о тој теми још увек немамо довољно снажно и систематично место у колективној култури сећања, што генерације деце о томе знају премало, што немамо довољно филмова, серија, документарних остварења, музеја, меморијалних центара и споменика у нашим градовима који би ту трагедију учинили видљивом и присутном у свести народа?

Од тога у Србији немамо ништа.

Ко нам је крив?

Осамдесет година је прошло, а ми сада гледамо како други снимају филм о српској трагедији и онда се чудимо што филм није онакав какав бисмо ми желели да буде.

Па направимо онда ми бољи!

То је суштина.

Не треба нам бескрајно негодовање, већ одговор. Не треба нам само критика, већ сопствено дело. Не треба да чекамо да неко други исприча нашу историју онако како ми мислимо да треба, већ морамо сами да створимо филмове, серије, књиге, музеје, споненике и меморијале који ће бити достојни жртава.

Зато сам и пре гледања филма написао шта морамо да знамо пре него што уђемо у биоскоп, јер ниједан филм од два или три сата не може у себе да смести читаву историју Козаре, Јасеновца, страдања српског народа и трагедије деце која су преживела оно што деца никада нису смела да доживе… а Хрвати су први имали логоре за децу, зло неописивих размера.

Филм има право на своју драматургију, своју перспективу и своја ограничења, али ми имамо обавезу да знамо шири историјски контекст и да оно што није стало у филм потражимо у историјским изворима, књигама, колумнама, сведочанствима, архивима и литератури.

Зато критика има смисла само ако је критика која нешто гради и надограђује… за наредна боља остварења и за потстицај.

Ако указујемо на недостатак, онда морамо рећи шта недостаје. Ако кажемо да је нешто погрешно представљено, онда треба показати шта кажу извори. Ако сматрамо да је српска жртва морала бити снажније приказана, онда морамо поставити питање где су наши филмови који ће то учинити?

Јер код нас се годинама говори да треба снимати о Јасеновцу, Козари, Јадовну, Градини, српској деци и страдању у НДХ, а када се појави једно велико филмско остварење које отвара ту тему, прва реакција нам често буде да тражимо шта у њему није добро…. а увек има и много добрих и корисних ствари… такви филмиви и лече незнање и заблуде.

А где су наши редитељи? Где су наши велики филмови? Где су наше серије? Где су наши сценаристи? Где су продуценти? Где су глумци који ће стати иза таквих пројеката?

А све то мора држава да финансира… и наравно, за такве пројекте потребна су озбиљна средства.

Као пример, ми имамо урађен филм ,,33 АНЂЕЛА” о страдању српске деце у Норвешкој нашег српског продуцента и редитеља Бранка Димовића Димескиг, тај филм данас неће ни једна телевизиска кућа да емитује, зашто, то не знам.

Али је емитован на Руској телевизији у више наврата где га је видело милиони људи.

И још нешто заслужује одговор.

Ако неки наши глумци, редитељи или јавне личности не желе да подрже филм који говори о страдању српске деце, нека кажу зашто. Да ли им смета тема? Да ли им смета начин финансирања? Да ли им смета редитељ? Да ли имају историјске или уметничке примедбе? Нека их изнесу јавно и аргументовано.

Али немојмо ћутати осамдесет година, а онда постати најгласнији када неко други коначно проговори… и то Хрват.

Нама није потребна култура вечитог негодовања над туђим филмовима. Нама је потребна култура сећања која ће створити сопствена дела.

И зато филм „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“ треба гледати, о њему треба разговарати и његове недостатке треба јасно означити, али истовремено морамо да поставимо огледало пред себе.

Јер највеће питање после овог филма није само шта је Зафрановић могао боље, већ и шта смо ми радили свих ових деценија?

Козара је наша историја.

Јасеновац је наша историја. Деца која су страдала нису статистика, нису бројеви и нису само материјал за један филм.

Овај филм треба само нас Србе да покрене за нова остварења… да се пробудимо и отрезнимо.

То су наша деца, наше породице, наша историја и наша обавеза према будућим генерацијама.

Ако за осамдесет година нисмо успели да им дамо достојан филм, достојан музеј, достојан меморијал, споменике и достојно место у образовању (уџбеницима) и култури сећања, онда можда није највећи проблем у томе што је неко други снимио филм о њима.

Можда је највећи проблем у томе што смо ми предуго ћутали.

Ајде да нас овај филм покрене за наше остварење и израду нашег филма. А Лордану велико хвала.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја