Бојанић: ПРЕ НЕГО ШТО ПОГЛЕДАМО „ЗЛАТНИ РЕЗ 42: ДЕЦА КОЗАРЕ“, НЕ ЗАБОРАВИМО БРОЈ 1128

Усташки режим у НДХ био је хрватска фашистичка држава, створена под покровитељством сила Осовине, која је од самог почетка за један од својих основних циљева поставила стварање етнички и верски хомогене државе, а Србе, Јевреје и Роме означила као непожељне и непријатељске групе.

А Срби су на том пристору живели вековима и били аутохтон народ.

Одмах су кренули кроз масовна хапшења убиства, протеривања. А стратегија за Србе им је била да једну трећину побију, једну трећину протерају, а једну трећину покатоличе… и тако поред живота, одузети и национални идентитет.

Зато питање српске деце није само питање тога ко је преживео логор, јер је за део деце преживљавање било тек прва битка, док је друга била да после преживљеног логора не изгубе сопствено име, порекло, језик, веру и свест о томе ко су и чија су деца… а тако је и било, та деца су изгубила корен и постали непто сасвим друго… нису више били Срби, тако су учени и васпитавани у католичком дугу.

Јасно је да је део деце био спашен сигурне смрти… кроз хуманитарне акције. То је била та трећа усташка стратегија једну трећину покатоличити… и кроз дозвољене хуманитарне мисије.

Ту долазимо и до Диане Будисављевић, жене чија је спасилачка акција несумњиво била огромна и која је, са сарадницима, помогла да хиљаде српске деце буду извучене из усташких логора и склоништа, док је њена картотека касније постала један од драгоцених трагова за проналажење деце и њихових родитеља. Подаци о броју спасене деце варирају у зависности од тога шта се рачуна као „спасено“, али се у литератури често из њене картотеке наводи око 12.000 спашене Српске деце.

Али управо зато што је тема толико важна, морамо постављати и непријатна питања и трезвено сагледати ствари… која се не смеју заташкавати у име било чијег мита… или жеље појединаца да то прикажу у своју корист и како им одговара.

Многа од те деце нису после спасавања враћена у српску православну средину, српске манастире или у ,,Недићеву” Србију и српским породицама… већ су смештана у Загребу, Јастребарском, Сиску и другим местима, а велики број је удомљаван посредством католичких институција и загребачког Каритаса, у хрватским и словеначким породицама и католичком окружењу.

И тамо су васпитавана у католичком духу и да не знају ништа о свом пореклу… које су у старости сазнавали.

Документи потврђују да је управо преко загребачке надбискупије и Каритаса организовано смештање више хиљада деце по катиличким  породицама.

Та деца постали су Хрвати.

И зато је потпуно легитимно поставити питање: шта се после спасавања догодило са њиховим идентитетом и истином ко су та деца?

Јер спасити дете од смрти јесте највиша хуманост, али ако је то дете било српско и православно, онда је природно и историјски важно питати да ли му је после спасавања омогућено да сачува своје име, порекло, језик, веру и сећање на родитеље, или је део те деце временом одрастао у срединама у којима више није знао да је српског порекла.

То није питање којим се умањује оно што је Диана Будисављевић учинила за спасавање деце, већ питање које морамо поставити управо зато што желимо да разумемо целу истину, а не само њен један део. Диани свакако хвала за сву спашену српску децу и ону која су сазнала ко су и где су им корени, а има доста таквих случајева.

Јер усташка политика није имала само један облик уништења. Неко је убијен, неко протеран, а неко је требало да буде претворен у неког другог, да му се промени вера, име и идентитет, да дете које је рођено као Србин једног дана више ни само не зна да је Србин.

А када осамдесет година касније један човек, попут Живка Иванчевића, тек из једног старог броја, 1128, сазна ко је био и чији је био, онда схватамо колико је страшна била и та друга димензија злочина, она у којој се човеку не одузима само живот, већ се покушава одузети и прошлост.

Зато су нам потребни и филмови, и архиви, и сведочанства, и спискови, и имена, и истраживања, јер сваки пронађени траг може једном детету (човеку, старини) вратити име, једној породици истину, а једном народу део отетог памћења.

И зато о „Златном резу 42: Деца Козаре“ не треба говорити само као о филму о ратној трагедији, већ као о причи о Српској деци којој је један режим покушао да одузме све, од живота и породице до имена, вере и памћења… што је и урађено.

Српска деца Козаре нису била бројеви. Била су нечији синови и кћери, нечији животи и нечија будућност. А наша је обавеза да им данас вратимо бар оно што им више нико не може одузети, њихово име и место у историји.

Деценијама су у јавности и историографији постојале прихваћене и утврђене процене да је на простору НДХ страдао око милион Срба, а само у Јасеновацу преко 700.000 жртава, највећим делом Срба, али и Јевреја, Рома и других жртава усташког режима.

Данас се воде расправе о бројевима и методологији, постоје поименични пописи и различите демографске процене, али једна ствар не сме да се изгуби у бескрајном лицитирању бројкама: масовни злочин, систем логора и геноцидно страдање Срба у НДХ нису мит, нису измишљотина и нису ствар политичког укуса.

Само је трагично што те бројеве страдалих поједине индувидуе па и српске то желе да десетоструко унање и те Туђманове бројеве убаце у српске уџбенике, да је страдало око 90.000 људи.

А управо зато је опасно када се данас, уместо да се истражује свака жртва и пронађе свако име, историјска расправа претвара у такмичење у умањивању, па се бројке све више спуштају као да ће мањи број мртвих учинити злочин мање страшним. Неће.

А ко покушава да избрише име једног детета, сутра ће покушати да избрише и читав народ из историје.

Зато ћу овај филм гледати без еуфорије, али и са радошћу што је ову тему неко покренуо, а покренуо је Хрват Лордан Зафрановић за свој Хрватски народ.

Хвала Лордану Зафрановићу на храбрости.

Гледаћу и са великим очекивањем, јер када се говори о Козари, Јасеновцу и српској деци, нема места површности, политичком улепшавању, али ни релативизацији и умањивању злочина.

Зато гледајмо „Златни рез 42: Деца Козаре“, али после гледања не заборавимо да је филм само почетак питања, а не крај нашег памћења.

*И за крај, плакати за филм су исписани латиницом (за српско тржиште)… што ми се није свидело. Али наслов у филму на синоћној премијери у Београду је исписан Азбуком (ћирилицим)… што је за велику похвалу.

Знам и то да све ово што наводим један филм не може да изнесе…

Имамо и филм о Диани Будисављевић у коме суштина није изречена… о томе сам написао колумну.

А када погледам филм ,,ЗЛАТНИ РЕЗ-ДЕЦА КОЗАРЕ” даћу и свој јасан коментар, похвалу и критику… и шта је изостављено.

А изостављено је већ у наслову (СРПСКА) ДЕЦА КОЗАРЕ… или бар у поднаслову.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја