Бојанић: ЗАТАЛАСАЛО СЕ ДОБРО ОКО „ДЈЕЦЕ КОЗАРЕ“… што и није лоше
Филм још није ни имао званичну премијеру, а већ је добро заталасао регион, што је можда и више од саме филмске рекламе, говори колико је тема Козаре, Јасеновца и страдања српске деце и данас осетљива, спорна и тешка за суочавање, јер изгледа да некима више смета сам повратак те теме у јавни простор него било шта што је филм заиста приказао, пошто га већина оних који га најгласније нападају још није ни видела.
И ту долазимо до једног врло једноставног питања: шта им заправо смета? Тема или истина о теми?
„Златни рез 42: Дјеца Козаре“ Лордана Зафрановића бави се страдањем деце и цивила са Козаре током 1942. године и њиховим одвођењем у систем логора Независне Државе Хрватске, а сам Зафрановић је јавно рекао да су финансијери филма били углавном из Србије и Републике Српске.
И што је добро, био је јасан да је филм радио за његов хрватски народ.
Према најавама, институције Србије и Републике Српске помогле су реализацију овог дуго припреманог пројекта, који ће 2. октобра отворити ФЕСТ у Београду, а већ 3. октобра бити приказан и у Бањалуци.
И сада, када су Срби коначно стали иза једног великог филмског пројекта о страдању српске деце, одједном се појављује проблем.
Проблем је што је филм подржан из Србије.
Проблем је што говори о Јасеновцу и Козари… о деци (српској).
Проблем је што поново отвара питање одговорности усташког режима и страдања српских цивила у НДХ.
А филм још није ни приказан публици.
То је, у најмању руку, занимљиво.
Још је занимљивије како читам у медијима… што су се пред премијеру појавиле реакције из Хрватске, укључујући притиске и претње према појединим хрватским глумцима који играју у филму, а медији су објавили да Рене Биторајац, Миливој Беадер и Вилим Матула неће присуствовати београдској премијери, што се доводи у везу са притисцима и претњама које су се појавиле на друштвеним мрежама… али, видећемо.
Онда се поставља још једно питање.
Ако некоме смета филм зато што је финансиран новцем из Србије, шта му тачно смета у томе што Срби финансирају филм о страдању српске деце?
Разумем Хрвате.
Зар није природно да народ који је преживио Јасеновац, Козару, Јадовно, Јастребарско и читав систем страдања у НДХ жели да финансира филмове о сопственим жртвама?
Или би, по нечијој замисли, Срби требало да чекају да неко други исприча њихову причу… а искрено, износи је и прича Хрват Лордан.
Не треба заборавити ни другу страну ове приче, јер се у медијима појављују и тврдње о одсуству дела глумаца из Србије са премијере и могућем бојкоту… видећемо.
Ипак, ако неко заиста одбија да дође на премијеру филма зато што су у његову продукцију укључене институције Србије или зато што не жели да буде повезан са самом темом, онда је сасвим легитимно поставити питање: шта је ту спорно?
Тема?
Јасеновац?
Козара?
Српска деца?
Финансирање из Србије?
Или чињеница да се о једној од најстрашнијих страница наше историје поново говори пред огромном публиком?
Посебно је болно када се у све то умешају и наши људи СРБИ, јер ако је некоме политичка припадност, тренутна дневна политика или лични сукоб важнији од достојанственог присуства на премијери филма који говори о деци побијеној и одвојеној од родитеља који су такође побијени од тих усташа, онда смо као друштво дошли до тачке у којој више ни жртве не успевамо да издвојимо из наших савремених подела… које трају од Другиг светског рата… и појавом комунизма.
А то је оно што морамо да пресечемо.
Не мора нико да воли режисера и продукцију.
Не мора нико да се слаже са сваким уметничким решењем.
И ја сам већ рекао да филм прво треба погледати, па тек онда коментарисати, јер ако нешто није добро историјски или уметнички приказано, треба то отворено рећи, без обзира на то колико нам је тема болна и важна.
Али постоји огромна разлика између критике филма и отпора самом постојању филма.
Једно је рећи: „Погледао сам и ово није добро урађено… то и то…“
А сасвим друго: „Не желим да се ова тема види.“… и да бојкотујеш, сопствену тему о страдалаштву свог рода.
И зато бих посебно скренуо пажњу на једну ствар која ми се не допада већ у самом начину на који се филм представља.
Наслов „ Златни рез” (Дјеца Козаре) је снажан, али у јавном простору у којем се деценијама говорило уопштено, ублажено и без јасног именовања жртава и система злочина, сматрам да је важно да се и у наслову, поднаслову и целокупној промоцији јасније каже ,,Српска дјеца Козаре”, односно страдање Срба, јер су то била српска деца Козаре чија је трагедија део страдања српског народа у НДХ.
Није то никакво додавање нечега што не постоји… то је именовање жртава, чињеница.
А и ова латиница ми се не свиђа на плакату филма, за наше српско тржиште… знам да је Азбука (ћирилица) била забрањена у НДХ…
А када говоримо о Јасеновцу, Козари и систему логора НДХ, онда морамо бити прецизни и јасни… не треба се плашити речи Срби… не треба се плашити речи српске жртве.
Не треба се плашити да кажемо ко је страдао и у каквом систему је страдао.
Јер ако ми сами почнемо да избегавамо јасно именовање сопствених жртава, онда не треба да се чудимо када други покушавају да избришу или релативизују њихово страдање… или ублаже.
И зато, упркос свим овим контроверзама, ја бих рекао: само нека се снима.
Нека снима Хрват Лордан Зафрановић… нека снимају и Српски редитељи и сценаристи… срећом имамо
филм Гаге Антонијевића ,,Дара из Јасенивца”.
Нека буде што више играних филмова, серија, документарних филмова, књига, истраживања и свједочења о Јасеновцу, Козари, Јадовну, Пагу, Велебитским јамама, Јастребарском и страдању Срба и Српске деце у НДХ од стране Хрвата-усташа.
Јер један филм не може обухватити једну такву трагедију… али ниједан филм не треба прихватити као коначну истину само зато што говори о нашој муци.
Наше жртве заслужују да буду на филму. Заслужују да буду у књигама. Заслужују споменике. Заслужују музеје и маузолеје, место сабрања.
Заслужују истраживања. Заслужују да их наша деца уче у школама… да у уџбеницима коначно добијемо и поглавље о Српском страдалаштву у 20.веку.
Те жртве заслужују име за геноцид. И заслужују истину.
Заслужујемо културу сећања као што је имају Јевреји за свој народ кроз Јад Вашем и назив свог страдања Холокауст. За Јеврејске жртве зна цео свет, а за Српске?
Зато ћу „Златни рез” (Дјецу Козаре) погледати, а онда ћу рећи шта мислим… и дати своје виђење.
Ако је добро, похвалићу, ако није, критиковаћу… ако је нешто историјски недоречено, указаћу на то.
Али пре свега желим да филм буде погледан, да се о њему говори и да отвори врата за десет нових филмова.
Јер најгоре што бисмо могли да урадимо јесте да због наших политичких и културних подела или апанажа поново ућуткамо причу о деци која су већ једном убијена, а онда деценијама и прећуткивана.
Похвала није забрана критике, а критика није рушење филма.
А ако нас је овај филм већ пре премијере толико заталасао, онда је можда време да се запитамо зашто нам је и даље толико тешко да о Козари, Јасеновцу и српским жртвама говоримо јасно, гласно и без страха.
Што је толико болно да кажемо гласно и јаснмо да је у НДХ страдало преко милион Срба а само у Јасрновцу око 700.000 људи, што је већ давно утврђено и прихваћено… али има оних који се здушно боре да број жртава сведу на Туђманових 86000.
Јер када су у питању српска деца Козаре, најмање што можемо јесте да њихово страдање назовемо правим именом.
Свакако, хвала Хрвату Лордану Зафранивићу.
И зато једва чекам да погледам филм.
Приредио: Ђорђе Бојанић, галавни уредник сајта Српска историја
